Povest o blistavo osvetljenim putevima koji ne vode nikud: Povodom knjige „Pucanj u prazno“

Dođu tako neke godine kad čovek shvati da više nema vremena za knjige koje ne uspeju da ga opčine već na prvih dvadesetak strana – jer mnogo je toga što bi vredelo pročitati, a vremena malo, sve manje. Tako s vremenom polako počinjemo da uskraćujemo piscima pravo na duge i usporene uvode, pa dozvoljeni opseg za raspričane ekspozicije smanjujemo sa dvadeset na desetak strana, pa na tri ili dve, sve dok u tom logičnom nizu ne stignemo do prve rečenice, odnosno dok ne