Pet izazova pred budućim kubanskim predsednikom

Dugo se pripremao za ovu ulogu, a opet neće biti lako.

Migel Dijaz Kanel, pedesetosmogodišnji inženjer i prvi kubanski potpredsednik od 2013. godine, nominovan je za naslednika Raula Kastra.

To je istorijski trenutak za Kubu. Prvi put u poslednjih 60 godina novi predsednik nije član porodice Kastro.

Pored toga, novi kubanski lider nije iz generacije koja se borila i pobedila u revoluciji, vodeći ostrvo u socijalizam.

Ovo su pet najvećih izazova sa kojima se suočava Dijaz-Kanel:

1. Nedostatak političke težine i duhovi „istorijske generacije"

Pripadnost generaciji koja je vodila gerilski rat protiv Fulgensija Batiste do sada je bila glavni adut kubanskih političara.

Fidel Kastro je bio vođa, a nakon njegove pobede 1959. godine proglasio se „istorijskim vođom" socijalističke revolucije na Kubi.

Narušeno zdravlje ga je primoralo da privremeno prenese vlast na svog brata Raula 2006, što je postalo trajno 2008. godine.

Raul je za Kubance bio više od Fidelovog brata, jer se i sam borio i bio deo revolucije.

„Niko neće imati takav autoritet kakav su imali Raul ili Fidel", kaže Rafael Hernandez, direktor kubanskog časopisa Temas.

„Ovo je smena generacija koja otvara niz problema. Migel Dijaz Kanel će morati da izgradi sopstvenu podršku i sopstveni politički kapital", kaže Hernandez.

U Fidelovo vreme sva vlast je bila u njegovim rukama, ali Hernandez veruje da će nova Kuba morati da prođe kroz proces „decentralizacije".

Raul Kastro je, prema ovom novinaru, uveo kolegijalni stil vladanja, a novi predsednik je poznat po „spremnosti za timski rad".

Ali to što nema političku težinu jer nije učestvovao u gerilskoj borbi, pa je primoran da objašnjava svoje odluke drugim kubanskim liderima u Politbirou, najvažnijem političkom telu u zemlji, može da znači da mora da bude pomirljiviji nego bilo ko iz porodice Kastro.

Novi predsednik bi zato mogao da se nađe u situaciji ograničene autonomije, sa smanjenim mogućnostima za donošenje odluka i sprovođenje reformi.

Dijaz Kanel mora da uzme u obzir i da se Raul Kastro još nije sastvim povukao.

Mlađi Kastro ostaje prvi sekretar Kubanske komunističke partije, koja se u Ustavu vodi kao „vodeća snaga iznad društva i države".

Raul ima svoj tim u kome su predstavnici „istorijske generacije", poput Ramira Valdesa ili Hoze Ramona Mačada Venture.

Dijaz Kanel im je obećao lojalnost.

Rafael Rohas, kubanski istoričar u meksičkom istraživačkom centru, kaže da je „prava moć" u Politbirou.

„Tu se odlučuje o generacijskoj smeni moći. Institucionalna i ideološka stagnacija će usporiti reformu i novo rukovodstvo", kaže Rohas.

Njegova prognoza je da će Dijaz Kanel da izabere „da u potpunosti nastavi stari stil (vladavine), naročito u prvim godinama. Održavanje stanja kakvo jeste je njegov način da utvrdi legitimitet".

U tom smislu je poruka novog predsednika jasna: „Pre svega moramo da održimo kontinuitet".

Priklanjanje „kastrizmu" ne otvara put brzoj transformaciji društva koju je tražila opozicija.

2. Iskorak u privrednoj reformi

Za vreme mandata Raula Kastra sprovedena je izvesna liberalizacija i napravljen sporazum o otpisivanju velikog dela kubanskog spoljnog duga sa „Pariskim klubom", neformalnom grupom finansijskih zvaničnika iz 19 najbogatijih zemalja.

To je dovelo do oživljavanja kubanske privrede i začetka privatnog sektora.

Raulove mere su otvorili mogućnosti koje su do tada bile nezamislive Kubancima: da pokrenu male privatne poslove, kupe i prodaju imovinu, kola, da putuju u inostranstvo i odsedaju u hotelima.

Ali situacija se naglo pogoršala 2016. godine, kada je privreda stala i od tada nije bilo rasta.

Prema podacima Nacionalnog biroa za statistiku, bruto domaći prizvod (BDP) je porastao za 0.5 odsto, daleko ispod stope od 4.4 odsto u 2015. godini.

Rikardo Kabrisas, ministar finansija i planiranja je u govoru pred Nacionalnom skupštinom opisao 2017. godinu kao „napetu i složenu", najavljujući rast BDP-a od 1.6 odsto.

Raul Kastro je u martu prošle godine pozvao Kubance da gledaju u bućnost „sa puno poverenja" i priznaju „greške i nedostatke" u sprovođenju reformi.

Karmelo Mesa Lago, profesor ekonomije i južnoameričkih studija na Univerzitetu u Pitsburgu, sumnja u zvanične kubanske podatke i smatra da „Kuba prolazi kroz najgoru krizu od takozvanog 'specijalnog perioda' devedesetih godina nakon pada Sovjetskog saveza i istočnog bloka".

Sadašnja situacija, ozbiljna ali ne i bezizlazna, posledica je finansijskog sloma još jednog kubanskog saveznika i ključnog partnera: Venecuele.

Razmena između dve zemlje naglo je opala, što je ozbiljan udarac za Kubu, imajući u vidu da je Venecuela njen glavni trgovinski partner.

Kubanska vlada priznaje da su reforme potrebne, ali naglašava negativni uticaj američkog embarga i štetu koju je prošlog leta naneo uragan Irma.

Mnogi poznavaoci finansijskih prilika van Kube smatraju da put ka oporavku podrazumeva liberalizaciju privrede i prihvatanje stranih investicija.

Rafael Hernandez smatra da izazov leži u „izgradnji novog socijalističkog modela koji je efikasan i koji je u stanju da obnovi životni standard koji su Kubanci imali".

Ali da li je to moguće?

Mesa Lago kaže da se na ekonomskom frontu novi predsednik suočava sa „veoma teškim periodom tranzicije".

Diaz Kanel je u martu izjavio „da će osavremenjivanje socijalnog i ekonomskog modela biti složeniji proces nego što je isprva izgledalo".

3. Dve valute, mnogo problema

Kuba je posebna iz mnogih razloga, a jedan od njih je što je jedna od retkih zemalja na svetu koja ima dve valute.

Jedna je kubanski pezos, valuta koju vlada koristi za isplatu plata.

Drugi je konvertibilni kubanski pezos, valuta koja se koristi za većinu poslovnih transakcija, koja je bila 1: 1 u odnosu na američki dolar.

Pretpostavlja se da 75 odsto populacije radi za državu, pa su plaćeni u kubanskim pezosima.

Iako su zdravstveni sistem i obrazovanje besplatni, proizvodi u prodavnicama i samoposlugama se prodaju u konvertibilnim pezosima.

To je ozbiljan problem za privredu, jer značajno smanjuje kupovnu moć većine Kubanaca i otežava trgovinu.

Ekonomisti unutar i van Kube upozoravaju da je neophodno da se ukloni ova manjkavost koja sprečava privrednu reformu.

Vlada je postavila zadatak da objedini valute, ali to nije lako.

„Situacija u kojoj imamo dve valute stvara velike probleme, ali one se ne mogu preko noći spojiti u jednu", kaže Mesa Lago.

Mnoge državne kompanije vode računovostvo u konvertibilnim pezosima, koji se ravna prema američkom dolaru.

Ali u stvarnosti je sasvim drugačije: samo zvanične kubanske menjačnice prihvataju konvertibilne pezose, van Kube ih niko ne prima.

Ovo stvara velike probleme jer je nemoguće utvrditi koliko vrede ova preduzeća, kao i vrednost njihovog izvoza.

„Ako dođe do objedinjavanja valute, većina tih preduzeća će bankrotirati", smatra Mesa Lago.

Još jedna neželjena posledica bi bila inflacija.

Objedinjavanje dve valute tako različite vrednosti bi moglo da dovede do dramatičnog povećanja cena.

To je još jedan deo slagalice koju Dijaz Kanel ima pred sobom.

4. Širenje internet mreže, neispunjeno obećanje

Pristup internetu je još uvek ozbinjan izazov za Kubance.

Prva teškoća je ograničen pristup.

Procena je da samo 5 odsto Kubanaca ima pristup internetu kod kuće, dok je u većem delu zemlje dostupan samo na nekoliko javnih mesta.

Ako uspete da ih pronađete, platićete poveliki račun.

Prosečna plata je 20 do 30 dolara mesečno, a sat interneta košta 1.5 dolara, što većina ne može da priušti.

Dijaz Kanel se osvrnuo na problem pristupa internetu u govoru u februaru, kada je rekao da je „urađeno dosta, ali ne onoliko koliko je potrebno".

U proteklih nekoliko meseci je državno preduzeće za telekomunikacije Eteksa počelo da primenjuje plan proširenja onlajn mreže na domaćinstva, ali su usledile kritike da je internet skup i spor.

5. Odnos sa predsednikom Trampom i SAD

Dolazak Donalda Trampa u Belu kuću značio je zaustavljanje zbližavanja koje je pokrenula administracija Baraka Obame.

Novi američki predsednik je otkazao neke od ključnih sporazuma koje je postigao njegov prethodnik.

Povratak na ograničenje putovanja za građane SAD koji odlaze na Kubu značio je gubitak prihoda u jednom od ključnih privrednih sektora na ostrvu: turizmu.

Predsednik Tramp je, pored toga, zavrnuo šrafove na embargu koji traje decenijama.

Postavio je dalja ograničenja na transakcije između američkih i kubanskih kompanija u „Grupi poslovnih preduzeća oružanih snaga", konglomeratu koji uključuje sve privredne oblasti i koji poseduje gotovo sve maloprodajne lance na Kubi, 57 hotela koje uglavnom drže stranci na najlepšim karipskim plažama i sve između, od benzinskih pumpi do iznajmljivanja automobila.

Ove mere, koje su vlasti u Havani nazvale neprijateljskim, usledile su neposredno nakon diplomatskog sukoba koji se završio proterivanjem 15 kubanskih zvaničnika iz ambasade u Vašingtonu.

„Ako Vašington nastavi sa agresivnom politikom, najverovatniji ishod će biti da se Kuba postavi defanzivno", kaže Arturo Lopez Levi, politikolog iz Škole za profesionalne studije na Njujorškom univerzitetu, što bi moglo da dovede do toga da ova karipska država bude uzdržanija u sprovođenju reformi.

Poseta Barake Obame Kubi 2016. godine donela je nagoveštaj nove ere boljih odnosa SAD i Kube, ali je republikanska većina u Senatu koju su glasala protiv ukidanja embarga.

Karlos Malamud iz Kraljevskog instituta Elkano u Madridu smatra da je vlada u Havani „pogrešila što nije iskoristila povoljnu situaciju i progurala neophodne reforme", što bi omogućilo Obami da pokaže da je politika saradnje efikasnija od blokade.

Umesto toga, Dijaz Kanel se nedavno žalio na neprijateljsku američku „imperiju".

Izgleda da je stara politika sukobljavanja ponovo u modi.

(BBC News, 04.19.2018)