Pecu za predsednika

Događaj koji ću opisati je istinit. Kasno posle podne pre neki dan u dvadesetčetvorci – to je crveni mali gradski autobus koji spaja Dorćol i Neimar u Beogradu. Ispred mene sedi dečak, iz kasnijeg razgovora saznajem da se zove Peca i da je treći osnovne, a pored njega stoji njegov tata, oko tridesetpet godina. Prve dve-tri stanice ćute, a onda, ničim izazvan tata pita: – Zašto nisi završio domaći? Šta si radio u boravku? Da li ti je neko smetao,