Прича онесвешћеног зависника од бензодиазепина

“Људи, јесте ли видели моје паковање бенџоса?” Поподне је у Брајтону, година 2014. Посрћући сам ушао у дневну собу и промрмљао ове речи својим цимерима. Не “Хеј људи, како је?” него, “Где су ми пилуле?” Погледао сам сваког од њих; сва лица гледала су ме стегнуто. “Не сећаш се?”, упитао је један од њих. Нисам се сећао. “Успут, она је отишла кући, у случају да си се питао”, рекао је други презирно. “Она” је моја партнерка која је преспавала