Pad Miloševića: Šta se dešavalo petog oktobra 2000. godine van Beograda
Ovo su priče običnih ljudi koji 5. oktobra 2000. godini nisu bili na protestu u Beogradu gde je skoro pola miliona ljudi tražilo da Milošević ode sa vlasti.
Kada je 6. oktobra 2000. godine u deset i trideset uveče Slobodan Milošević stao pred televizijske kamere kako bi objavio da više nije predsednik Savezne Republike Jugoslavije, te da će se „posvetiti porodici i unuku Marku", prethodni dan, 5. oktobar, ušao je u istoriju.
Više stotina hiljada ljudi iz cele Srbije provelo je taj četvrtak u Beogradu, ispred i u Narodnoj skupštini, zahtevajući priznavanje izborne volje građana na izborima za predsednika Savezne Republike Jugoslavije i poslanike savezne i lokalnih skupština održanih 24. septembra.
Dan nakon izbora, opoziciona koalicija DOS - skup 18 partija i pokreta osnovan u januaru te godine - proglašava pobedu na svim nivoima, dok koalicija Miloševićeve Socijalističke partije Srbije i Jugoslovenske levice njegove supruge Mirjane Marković, poraz priznaje samo na lokalnim izborima.
Desetine hiljada ljudi izlaze na ulice u znak protesta, a blokade i protesti se šire po celoj Srbiji.
Ovo su priče ljudi koji se nisu zaputili ka glavnom gradu tog četvrtka.
Prva priča: Vranje - Peti oktobar na službenom putu
Predrag Stanojković, vlasnik privatne firme
Tada sam imao 28 godina, bio sam direktor Simpove fabrike kožnih garnitura.
Vranje je bilo poslednji bastion socijalizma svih tih godina, živelo se od Dragana Tomića i od Simpa, i još nekih fabrika zaostalih iz prošlih vremena.
Za nas koji smo radili u Simpu, to preduzeće je bilo „država u državi", živeli smo za to. Nama je servirana priča da ukoliko dođe do nekih promena, Simpo će „bukvalno da se ugasi, vi ćete te biti na ulici". Većina radnika, kao i većina stanovnika Vranja, to je i mislila.
Vladao je totalni medijski mrak, koji je bio drugačiji od ovog „mraka" sada. Dugo smo živeli u jednoj velikoj zabludi. Zato je 5. oktobar bio nešto neočekivano u Vranju.
U lokalnim medijima se pred 5. oktobar pričalo da će „oni koji hoće da ruše državu" ići za Beograd. Mali broj ljudi koji je podržavao opoziciju - a treba imati u vidu da su se u to vreme širili protesti po Srbiji, dok je u Vranju bilo 20, 30, 50 do najviše stotinak ljudi - oni su znali da se sprema protest i oni su otišli.
Bio sam na službenom putu tog dana i dok sam se vraćao, čuo sam da ljudi na granici pričaju o tome šta će biti dalje. Iako se taj događaj krčkao neko vreme, niko u Vranju to nije očekivao.
Ipak, 5. oktobar je u Vranje došao mnogo kasnije. Zbog raznih političkih kompromisa, SPS je ostao u Vranju i posle promena. Pitali su se za sve i dalje.
Danas su moja osećanja veoma pomešana. Meni je drago što je došlo do promena, ali mi je žao što nismo iskoristili šansu za brže i normalnije priključivanje ostatku sveta - da li je taj svet sad normalan ili nije... Nismo iskoristili tu šansu. Mnogi su iskoristili želje običnih ljudi da naprave karijere i da se finansijski okoriste.
Dobar deo njih je i dalje u vlasti, oni prodaju istu priču, ali u drugim dresovima.
Žao mi je što se Srbi nikada neće opametiti, imamo najkraće pamćenje na svetu i što će nam večiti izbor biti „Ćuti, dobro je da smo živi i zdravi, barem imamo da jedemo i pijemo". Žao mi je što se nikada nećemo prizvati pameti.
Druga priča: Požarevac - Juriš na Marka Miloševića
Momčilo Veljković
Imao sam 39 godina i dobio sam otkaz u mesnoj industriji zbog opozicionog delovanja. Preživljavao sam tako što sam prodavao opozicione novine, satirični list Naša krmača i Naše novine.
Požarevac je tada bio izolovano mesto, na snazi je bio aparthejd u kome je vladao sin Slobodana Miloševića. Marko je imao razvijen biznis, imao je radio Madonu, istoimenu diskoteku, nekoliko prodavnica. Posebno je bilo teško opozicionarima, jer ih je Marko šikanirao i sejao strah.
Na ulicama Požarevca je početkom oktobra 2000. godine bilo oko 20 hiljada ljudi koji više na čelu države nisu hteli da vide Miloševića. To je bio veliki znak da je došao kraj Miloševićevoj vladavini, čekali smo samo da se to ozvaniči.
Petog oktobra je mnogo Požarevljana krenulo ka Beogradu, a oni koji su ostali, pratili su šta se dešava pred Skupštinom.
Oko sedam uveče, jedna grupa ljudi je uletela u pekaru koju je držao Marko Milošević.
Marko je sedeo sa prijateljima i pio piće, jedna grupa demonstranata je krenula ka njima, Marko je pobegao. Dan kasnije je napustio Srbiju i nikada se više nije vratio u Požarevac.
Pekara je demolirana. Moj pokojni brat je, sa još nekoliko ljudi, pokušao da zaustavi demoliranje pekare, ali nije uspeo u tome. Na kraju su rekli besnim demonstrantima: „Lupajte, lomite, dajte sebi oduška".
Ja sam u tom trenutku već stigao u Beograd. Putovanje je trajalo jer su na putu bile barikade na mostovima i benzinskim pumpama. Kad smo to probili, relativno lako smo stigli do Beograda.
Danas na 5. oktobar gledam kao na jedan istorijski događaj - dan kada je pala jedna diktatura.
Vratili smo se u svetske tokove, skinute su sankcije, krenulo je nabolje, ali se nikada nije desio taj famozni 6. oktobar i sistem se nikada korenito nije promenio.
Treća priča: Knjaževac - Tinejdžer prvi put na bini
Ivan Ristić, dizajner
Imao sam 15 godina i tek sam krenuo u prvu godinu srednje Elektrotehničke škole u Zaječaru. Samo što smo došli u školu, stiglo je obaveštenje da su otkazani časovi. Bilo nam je super, spakovali se i seli u autobus da se vratimo u Knjaževac. Na ulasku u grad smo morali da izađemo iz autobusa, nismo mogli dalje - kolona demonstranata je zaustavila saobraćaj. Priključili smo se masi na ulici.
Kupili smo pivo i nastavili ka centru grada.
Atmosfera je bila odlična, svi su se zezali. U to vreme sam svirao u pank bendu Pešački prelaz. U centru grada je bila postavljena bina na kojoj su se smenjivali lokalni opozicioni lideri i bendovi. Prišao mi je drug iz benda koji je upravo sišao sa bine i pitao me da li bismo se mi iz Pešačkog prelaza popeli na binu i odsvirali nešto.
Pre toga smo nastupali jednom pred više od hiljadu ljudi, na proslavi srpske Nove godine. Ovde je bilo mnogo više ljudi.
Popeli smo se na binu. Bila mi je neviđena frka. Svi smo bili maloletni u tom trenutku i stajali smo pred najvećom masom do tada.
Nisam imao pojma šta je naš nastup značio u političkom smislu. Ja sam se popeo na binu, sa ogromnom tremom i video masu ljudi koja se smeje i peva - sve mi je to bilo interesantno.
Nisam imao pojma šta znači Sloba, osim što su baba i deda tada govorili da je Sloba zao.
Tek kasnije sam shvatio šta se tog dana dešavalo. Nikada nisam razmišljao o Slobi ili promenama, ali moj otac jeste. Imali smo fabriku koja je cipele prodavala domaćim radnjama. Kada je Sloba otišao, Kinezi su masovno počeli da dolaze i otvaraju radnje, pa je otac počeo da psuje i govori da u vreme Slobe toga nije bilo.
Ne znam da li je danas bolje nego pod Slobom. Mislim da je prvih nekoliko godina nakon pada Miloševića bilo bolje, a danas, danas nema ratova i inflacije, ali pogledajte kako žive ljudi.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
(BBC News, 10.05.2019)