U kolibama smrti

Oblak se nadvija kô pijan mesec nad kolje u nebo ubodeno, i teče crvena krv rekom. I putevi su u magle utkani što su legle po drveću. Osećamo da po kućama našim senke kostura šeću, u selu cvetnom, dalekom. I ničeg nema što bi nas opilo u tom času, i svi smo silni, krvavi atamani u ovom klanju. I zar da od lasta čekamo da na spasu, ljubeči se po krvovima danju? Već legnemo ničice u vlažne kute, i slušamo kako tišine zašapću slatko, pa ućute. A iznad glava kiša nam