Bomba bačena na Hirošimu: Dan kad je Mičiko zamalo propustila voz
Priča o užasu atomske bombe u Hirošimi kroz priču o životu jedne žene.
Ujutro 6. avgusta 1945. godine, Mičiko se uspavala.
„Sećam se kako sam pomislila: Mogu da stignem na posao na vreme ako stignem na sledeći voz, ali možda ću uhvatiti svoj redovni ako budem trčala do stanice", napisala je ona godinama kasnije, opisujući događaje od toga dana.
„Trčala sam do stanice Jokogava i uskočila u voz kojim redovno putujem u poslednji čas."
- Kako u Srbiji pamtimo Drugi svetski rat
- Kako u Kragujevcu pamte streljanje u Šumaricama
- Drugi svetski rat, antifašizam i revizionizam: „Sutjeska je danas višestruko izdana"
Mičikoin sprint spasao joj je život. To je značilo da se nalazila bezbedno na radnom mestu kad je njen grad - Hirošima - pogođen prvom nuklearnom bombom ikad upotrebljenom u nekom ratu.
„Da sam propustila redovan voz, umrla bih negde između stanice Jokogava i stanice Hirošima", napisala je ona.
Mičiko Jošicuka (14) bila je učenica devojačke škole u samom centru Hirošime. Ali kad je škola angažovala decu za potrebe ratne mašinerije, ona je počela da radi u fabrici Tojo Kogio, osam kilometara istočno od centra, praveći oružje za Japansku carsku vojsku.
Ako se i uspavala toga dana, bilo je to zbog premorenosti, a ne lenjosti.
Radila je duge smene u fabrici. Rat je doveo do široko rasprostranjene nestašice hrane, tako da ju je morila glad, a prethodne noći - kao i mnogih noći pre toga - američki bombarderi B-29 nadletali su Hirošimu, aktivirajući sirene za vazdušnu opasnost.
Sirena za prestanak opasnosti oglasila se oko sedam ujutra.
Ali niko izvan Projekata Menhetn - istraživačke grupe američke vlade koja je napravila atomske bombe - nije mogao da predvidi razmere razaranje koje će uslediti.
Enola Gej je doletela iz američke baze na Tinijanu, sa Marijaninih ostrva, do Hirošime nekoliko sati ranije. U 8:15 bacila je bombu koju su Amerikanci od milošte zvali „Mali dečak", razorivši čitav grad.
Procenjuje se da je u Hirošimi stradalo 140.000 ljudi, na licu mesta ili u narednim mesecima.
Mičiko je preživela, zahvaljujući Hidžijami, visokom brdu između njene fabrike i centra grada, koje ju je zaštitilo od siline udara.
Gledala je oblak dima kako se uzdiže iznad Hidžijame.
U svom tom haosu, uputila se do Nakajamatogea, planinske staze koja vodi do kuće njenih rođaka u Gionu; na stazi se mimoišla sa hiljadama ljudi koji su napuštali razrušeni grad.
„Ranjenih je bilo posvuda. Viđala sam gomile tela koja su ležala spaljena i prekrivena plikovima, čije su očne jabučice ispale od vazdušnog pritiska izazvanog eksplozijom, ili čiji su unutrašnji organi visili iz tela ili usta", napisala je ona.
- Kako se sećamo Černobilja u Srbiji
- Kako je Drugi svetski rat od vojnika napravio efikasne ubilačke mašine
„Dok sam hodala, neko me je odjednom zgrabio za članak i zakukao: 'Mlada damo, možete li mi dati malo vode?' Odgurnula sam tu ruku… i rekla: 'Izvinite, izvinite!' Bila sam ophrvana strahom i samo sam produžila dalje."
U Gionu, Mičiko je na svoje veliko olakšanje otkrila da joj je majka živa. Ali nije bilo vremena za oporavak.
„Deset dana smo moja majka i ja hodale po Hirošimi tražeći mog starijeg brata, koji je bio vojnik. Kasnije smo saznali… da je poginuo blizu epicentra… Posmrtni ostaci mog brata nikada nisu pronađeni."
Jeste preživela, ali Mičiko se razbolela brzo posle toga. Njeni simptomi bili su dobro poznati doktorima koji su ostali u životu.
„Počela sam da iskazujem simptome radijacione bolesti… Krvarila sam iz desni i nosa, imala sam gadan proliv, opadala mi je kosa, a svud po telu počele su da mi niču ljubičaste fleke", napisala je ona kasnije.
„Stavljena sam u izolaciju u šupu porodičnog prijatelja i šetala sam između života i smrti. Svi oko mene mislili su da ću umreti, ali sam nekim čudom preživela."
Bombardovanja Hirošime i nekoliko dana kasnije Nagasakija nisu sama po sebi okončala rat.
Američka pomorska blokada, pretnja invazije Rusije i preinačena Postdamska deklaracija - uslovi japanske predaje - koja bi omogućila nastavak carske vladavine takođe su bili od odlučujućeg značaja.
Čitavoj naciji je 15. avgusta emitovana predaja cara Hirohita. Kad je on saopštio da Japan mora da „izdrži neizdrživo", mnogi građani Hirošime bili su užasnuti: zar oni već nisu izdržali?
U danima, nedeljama i mesecima koji su usledili, Hirošima je odgovorila otpornošću.
U roku od tri dana posle bombardovanja, vozovi, tramvaji i autobusi ponovo su saobraćali. U roku od dva meseca, škole su bile ponovo otvorene u polurazrušenim zgrada i učionicama na otvorenom.
I budući da su sve gradske banke bile uništene sem jedne, Banka Japana - jedina preživela - pozvala je konkurenciju u svoje ogranke da ponovo otvore i počnu da rade. Hirošima se izdigla iz pepela.
I Mičiko je krenula da gradi život ispočetka.
„Te 1948. godine, sa 18 godina, ja sam se udala. U aprilu 1949. godine, rodila sam devojčicu. Ali ona je umrla dve nedelje kasnije. Verujem da su smrt moje bebe izazvale posledice atomske bombe."
Rodila je dvoje zdrave dece, ali su je uskoro snašle druge nevolje. Njen muž bi često nestajao bez traga da provodi vreme sa ljubavnicom, noseći Mičikoinu zaradu sa sobom.
Iscrpljena od umora koji je pripisivala radijacionoj bolesti, nezadovoljna aferom njenog muža i žudeći za slobodom od te situacije, Mičiko je često ostavljala decu na čuvanje rodbini. Kad bi se vratila, obično bi iskaljivala nezadovoljstvo na ćerki Sanae.
- Zašto je Smederevska tvrđava dignuta u vazduh
- Uzbekistan traži podršku javnosti za izgradnju nuklearne elektrane
„Moja majka je 1964. godine umrla od raka. Od moje porodice sam ostala samo ja. Moja majka je dobijala ratnu penziju. Japanska vlada ju je povukla posle njene smrti."
Kad se Mičiko konačno suočila sa mužem, on je priznao aferu i ostavio je otišavši kod ljubavnice. Bez finansijskih sredstava koje bi dobijala od muža ili od države, Mičiko je jedva sastavljala kraj s krajem. Ipak je pronašla posao kao hostesa tradicionalnog japanskog restorana; svake večeri oblačila je kimono i služila mušterije do kasno u noć.
S vake godine 6. avgusta, Hirošima je održavala Mirovnu memorijalnu ceremoniju, kojoj su prisustvovale istaknute zvanice kao što su Majka Tereza, Fidel Kastro i Mihail Gorbačov. Ali Mičiko nikad nije mogla da pomiri patetične govore o miru sa njenim slikama o tom danu i nikad nije prisustvovala jutarnjoj ceremoniji.
Dolazila bi uveče da gleda kako plutaju papirni lampioni, koji predstavljaju duše poginulih, a koje se puštaju niz reku Motojasu.
Kad je Sanae dobila vlastitu decu - dečaka i devojčicu - njen odnos sa njenom ćerkom postepeno se zalečio. Tokom Obona, avgustovskog praznika kad porodice odaju počast duhovima predaka, posećivala bi Sanaeinu porodicu. Zajedno bi gledali televizijsku dramu o atomskoj bombi. Za Mičiko ona nije bila uverljiva.
- Hirošima i Nagasaki: Žene koje su preživele atomske bombe
- Japan nema kante i đubretare - u čemu je tajna čistoće
„Anna mono janai!" - „Nije bilo tako!" - njena porodica se seća kako je govorila.
Veći deo života, Mičiko je malo pričala o iskustvima iz 1945. godine. Ali kako se približavala 50. godišnjica bombardovanja, Mičikoin doktor joj je 1995. godine predložio da zapiše vlastita svedočanstva o tim događajima, jer će joj to pomoći da pronađe neki mir.
Isprva je Mičiko oklevala, ali je potom konačno pristala; plašila se da bi, ako to ne uradi, njena sećanja mogla zauvek da budu izgubljena.
U tom trenutku, Hirošima je bila razvijen moderni grad sa širokim bulevarima, luksuznim robnim kućama i vrlo malo ostataka tragične prošlosti.
Mičiko je živela u socijalnom stanu blizu centra kad se preselila u Heseku, u istočno predgrađe. Njen novi stan nalazio se blizu Nakajamatogea, planinske staze kojom je hodala u danu bombardovanja.
Prilika koja ju je ščepala za članak vratila se da je pohodi.
„Nikad neću uspeti da izbrišem zvuk tog glasa iz glave", napisala je ona.
Kad sam se prvi put doselio u Hirošimu, znao sam vrlo malo o njenoj istoriji. Ali upoznao sam ženu po imenu Kaori, koja mi je ispričala priču o Mičiko, njenoj baki. Godinama kasnije, kao muž i žena, mi smo preveli Mičikoino svedočanstvo - dirnuti njenom tužnom pričom i rešenošću da preživi.
Moja žena se priseća kako je Mičiko u poznim godinama života pala u depresiju.
Kao žena snažne volje u društvu koje je uvek više cenilo tatamae (slatkorečivost) od hone (iskrenosti), uvek je imala problema da stekne prijatelje. Ali sada se osećala istinski izolovanom. Kasnije, bolujući od demencije, preselila se u starački dom. Mičiko je umrla u januaru 2012. godine.
Njeno pisano svedočanstvo sada se nalazi u Holu Mirovnog memorijalnog centra u Hirošimi - sećanja jedne žene na dan koji je izmenio tok istorije i zauvek promenio putanju njenog života.
Njen poslednji unos nagoveštava razmere ljudske sposobnosti da prevaziđe sve nedaće i izgradi život ispočetka.
„Danas, na 50. godišnjicu atomske bombe, iznova osećam koliko je život dragocen."
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
(BBC News, 08.08.2020)