Poslednja, neobjavljena Desankina pesma

Sad sam mirna Sretoh prkosna momka narodnosti koja naš rod ne voli i tlači, koja se nasiljem ume da junači, momka druge vere, krvi i kosti. Ali ja brzo sve to premostih, ljudskost je u meni oživela jače, ne htedoh da ga sa zlim izjednačim, lakše mi je kad oprostim. Pružih mu ruku drugarski, vesela, kao da je momak iz mojega sela, unuk koje od poznatih mi žena. Osmeh prijateljski bio je dosta ‒ kao nad ponorom uže visećeg mosta: rastasmo se ko dva Albanca, dva