„Samo mi je jedna muka, kad vidim majku koliko pored spomenika kuka, i sa korpom ide ka tebi, a znam da kad treba da krene kući vratila se ne bi“

Bol i tuga se ne smanjuju, a nedostajanje je svakog dana sve veće. Utehe nema, a majka i rođena sestra stradalog Dalibora Todorovića iz Dubone pokušale su da svoju bol pretoče u reči. Pismo Suzane Ranković, rođene sestra ubijenog Dalibora Todorovića iz Dubone. „Rođeni moj i najlepše oko moje. Nezaboravni osmehu i snažni zagrljaju moj, nedostaje mi onaj mio glas tvoj. Nedostaje mi sve i svaki dan je teže, od kada te nema svaka uspomena naša za tebe još više me veže.