Одрастање и родна равноправност
Питање родне равноправности различито се поима у различитим деловима Србије, што се током година види из бројних статистичких испитивања и анализа.
Деца се током одрастања, код куће и ван ње, уче различитим прихватљивим и неприхватљивим обрасцима понашања и опхођења према супротном полу, што се касније преноси и у одрасло доба, ако људи нису заинтересовани да то промене, чак и када је потребно.
За Бету су, о стицању и развијању свести о родној равноправности током одрастања, као и о мењању те свести током академске и професионалне каријере, говорили новинари Јелена Чоловић и Божидар Миловац.
На питање како су током одрастања, уз помоћ породице и првих пријатеља, градили перцепцију родне равноправности, имајући у виду да долазе из урбанистички веома различитих средина, саговорници су изнели опречне ставове.
Он додаје да је такође похађао Карловачку гимназију, као једну од, како тврди, најинклузивнијих средњих школа у свом окружењу.
"Занимљиво је те сукобљене ствари поредити током одрастања: традиционалну породицу која долази из мањег места у Босни у сукобу са урбанистичким одрастањем у Новом Саду, зрелијим нормама и приступима. Тај моменат је био најутицајнији - изградити своју позицију и ставове у односу на дијаметрално супротне стране, разумевање шта Ви желите од друштва у ком живите, каквој инклузивности Ви тежите у односу на околности у којима одрастате", додао је Миловац.
Са друге стране, Чоловић је изнела нешто другачију слику.
Она, ипак, наводи да је тај концепт освестила тек по доласку на студије у Београд.
"У свом селу нисам имала примере који би ме подстакли на то (размишљање о еманципацији жена). Факултет је био место када сам баш схватила важност тога - у контакту са људима, слушајући неке феминистичке предмете и слично, тако да сам тек касније изградила слику о родној равноправности", додаје Чоловић.
На питање да ли се током основног образовања, као првом кораку ка укључењу у ширу заједницу, подстицао дијалог о родној равноправности или се о томе говорило искључиво по избијању неког проблема, саговорници су навели да то, у једном тренутку, чак и није била тема разговора.
Миловац је и по овом питању, током одрастања, функционисао на два колосека.
"Оне (поједине учитељице и наставнице у основној школи) су се стварно бавиле општим темама и било је дискусије о томе, у размерама које могу да очекујем за неку основну школу. Ипак, било је више патријархално него што није, али свакако похваљујем тих неколико примера, који су својим радом покушали да бар мало побољшају ситуацију", рекао је Миловац.
Упитани о томе да ли у њиховом тренутном академском и пословном окружењу људи активно раде на својим ставовима о родној равноправности или не настоје да их мењају, саговорници су се сложили око тога да се напредује ситним корацима.
Миловац ово детаљније објашњава чињеницом да људи стичу свест о родној равноправности за цело друштво на основу мањег узорка, односно свог непосредног, пробраног окружења.
Миловац је, као корак у борби за родну равноправност, предложио едукацију оних људи који око себе иначе немају такав “мехур”, односно неке важне информације.
"Борба за родну равноправност није нешто што се спроводи искључиво на факултету, у медијским кућама и на сличним местима. Ту долазе људи са већ оформљеним, можда чак здравијим ставовима. Наша мисија треба да буде да помогнемо свима у нашем друштву да разумеју значај ове борбе и да то иде нешто даље од наших мехура, који јесу добри, али су де фацто ограничени", рекао је Миловац.
(Бета, 26.12.2024)