Бизнис и политика: Може ли се до првог милиона без помоћи власти

Агенција Бета ће данас и у наредна два дана емитује серију текстова под заједничким насловом: "Бизнис и политика у Србији - може ли се до првог милиона без помоћи власти". Повод за текст је књига новинара Мише Бркића "Бизнис класа" у којој су пословне биографије неких од најуспешнијих српских привредника. Данас објављујемо Бркићеве ставове на ову тему. У суботу емитујемо ставове неколико кључних српских бизнисмена, а у недељу мишљења економских и других експерата.

Бркић: Опасне генерализације

Расправа о ”првом милиону”, због бројних наслеђених али и новокомпонованих предрасуда и заблуда, носи велику опасност генерализације и мистификације. Владајуће мишљење почива на принципу да су сви бизнисмени лопови и да су се сви обогатили јер су опљачкали државу. То није тачан закључак. У Србији је могуће зарадити први милион бавећи се легалним бизнисом и послујући на тржишту по тржишним законима и правилима, каже Миша Бркић, аутор књиге „Бизнис класа“.

Бркић сматра да су стотине предузетника и бизнисмена зарадиле свој први милион евра без икакве помоћи државе и власти, искључиво ”на знање“ и своју предузетничку способност, немилосрдно се такмичећи с конкуренцијом на тржишту. Заблуде и предрасуде о пословним људима и начину стицања богатства нарочито подстичу политичари популистичке провенијенције и део клијентелистичке интелигенције, сматра он.

У главама многих, додаје Бркић, па и образованих, људи (не ретко и професора Економског факултета) постоји конфузија наслеђена из доба социјализма да једина могућа зарада потиче из поделе, из прерасподеле вредности којом се после Другог светског рата у Југославији искључиво бавила држава (односно Комунистичка партија).

"Ми и даље верујемо да неко може да се обогати само зато што је 'у дилу' с политичарима и ако ради с државом и при том је пљачка. Ми живимо у црно-белом шаблону 'малог Ђокице' који замишља да економија почива на два принципа: муљању с државом и 'ја теби, ти мени...'. Занемарујемо свесно да највећи број домаћих предузетника никад ништа нису радили с државом, нити су тако зарадили први милион”, каже он.

Бркић сматра да је спретном заменом теза неспособна српска политичка елита после убиства Зорана Ђинђића успела да своју одговорност за лоше стање у земљи пројектује на бизнисмене, и да су "политичко-медијском манипулацијом најуспешнији међу њима (Миодраг Костић, Мирослав Мишковић, Вук Хамовић, Бранислав Грујић...) постали парадигма целе професије - зли тајкуни криви за наш лош и тежак живот".

"Бизнисмени, генерално гледано, нису свеци. То им, уосталом, и не пише у опису 'радног места'. Да јесу, вероватно би носили мантију и дремуцкали у хладовини црквене порте с бројаницом у руци. Бизнис је немилосрдан посао, тржиште је гладијаторски полигон, а пословне шансе хватају се 'у лету“, каже Миша Бркић, наглашавајући да питање да ли се први милион може зарадити мимо државе, "имплицира тезу одомаћену у Србији о свемоћној држави без чије 'подршке' не може ништа да се постигне".

Бркић сматра да је део заблуда које жилаво опстају у српском јавном простору, настао 90-тих година, у време владавине Слободана Милошевића и међународних санкција које су изоловале Србију, односно СР Југославију.

"Тада је настао посебан слој српских бизнисмена, 'концесионари'. Био је то 'ноувеау рицхе' изоловане Србије. Њима је Милошевић дао 'концесију' да се у затвореној земљи баве лукративним бизнисима као што су увоз-извоз дефицитарне, стратешке и акцизне робе (нафта, цигарете, пиће, храна). затим неким специфичним 'индустријама' и појединим услужним делатностима. Уместо за конкурентну утакмицу, тржиште је таквим бизнисменима служило за крваве обрачуне и убиства“, каже Бркић и наводи да је то био експлозивни амалгам ”концесионара” и мафије.

Њихов први милион није био њихов, него милион породице Милошевић, који су ”концесионари” морали редовно да уплаћују на рачуне "Фамилије" у иностраним банкама, истиче он и додаје да је доста је пара остајало и њима, о чему сведоче разметљиве виле, скупоцени џипови и у крзно ушушкане каћиперке. Ти државно-партијски бизниси и бизнисмени пропали су с падом Милошевића, закључује Бркић.

Касније је било сличних неуспешних покушаја, наводи аутор књиге „Бизнис класа“, наравно у сасвим другачијим околностима.

Партијско-државна елита окупљена око Бориса Тадића, тадашњег председника Србије, покушала је да створи своју бизнис класу, што се 2012. године завршило прилично трагикомично - по власт, по Тадића и његов 'ноувеау рицхе'. Сличним покушајима сведочимо и после 2012. године кад владајућа партија Александра Вучића преко разних националних инвестиционих пројеката покушава да 'преко ноћи' створи своју пословну елиту која треба да обезбеди материјалну базу договечне власти, додаје Бркић.

"Као и многе друге слободне и независне професије и озбиљни предузетници/бизнисмени изложени су репресији власти која се у односима с њима не руководи законима него политичким волунтаризмом. Ево већ неколико година власт - на опште задовољство светине - хапси бизнисмене без ваљаних доказа, неуставно их држи у истражном затвору и вуче по судовима с оптужбама да су учинили дела која се у свету сматрају нормалним пословним потезима", закључује Бркић.

(Бета, 01.06.2018)