Fasada sklona padu

Svim danima sem kletog utorka, pozdrav za Petra Graša, na posao krećem otprilike u isto vreme, oko 9.15, koji minut tamo-amo. I svaki put scena bi bila ista: u ta dva parkića, smeštena između zgrada – ne vidim nijedno dete. Sem dva-tri krmeljiva kučkara, sve klupice, a počesto i ljuljaške, zauzimaju matori ljudi. Neki su doterani, posebno žene, a neki izgledaju kao da im je baš teško što su se tog jutra probudili i da bi radije bili negde drugde, bilo gde drugde. U