Američka vojska napušta Irak posle 20 godina: Koja je njena zaostavština i šta sledi
Sjedinjene Američke Države će povući preostale snage iz Iraka do 30. septembra, čime će biti okončano vojno prisustvo započeto invazijom predvođenom SAD 2003. godine, kojom je svrgnut Sadam Husein.
Sjedinjenje Američke Države (SAD) će do 30. septembra povući sve preostale vojne snaga iz Iraka, čime će biti okončan razmeštaj koje je oblikovao zemlju više od dve decenije.
Ovaj korak obeležava kraj vojnog prisustva započetog invazijom 2003. godine u kojoj je sa vlasti svrgnut predsednik Iraka Sadam Husein, a nastavilo se tokom godina pobune i nasilja verskih sekti.
Američke snage su se prethodno povukle 2011. godine, ali su se vratile 2014. da pomognu da se porazi grupa Islamska država (ISIS).
Ovo najnovije povlačenje stiže u trenutku kad su tekuće napetosti sa Iranom ponovo stavile američke vojnike u Iraku na liniju vatre.
Ipak, stručnjaci kažu da je malo verovatno da će američki uticaj nestati zajedno sa povlačenjem vojske.
Šta se sada dešava i zašto?
Zvanično, povlačenje prati sporazum Vašingtona i Bagdada 2024. godine za okončanje Operacije Urođena odlučnost, misije koalicije protiv Islamske države predvođene Amerikom.
Na vrhuncu iračkog rata 2007. godine, u zemlju je poslato više od 170.000 američkih vojnika.
U decembru 2023. godine, pre nego što je postignut sporazum o povlačenju, taj broj je pao na oko 2.400, prema američkoj Centralnoj komandi.
Od tada, američke snage su smanjile prisustvo, ostavivši samo mali kontingent u regionu Kurdistana, prema medijskim izveštajima.
„Ovo povlačenje dogovoreno je između prethodne iračke vlade pod uslovom da je misija pobede nad ISIS-om postigla cilj u Iraku“, kaže Safvan Al-Amin, nerezidentni viši stručni saradnik Iračke inicijative pri Atlantskom savetu u Vašingtonu.
Ovaj potez odražava i dugogodišnje političke pritiske u Iraku.
Daglas Siliman, koji je služio kao američki ambasador u Iraku između 2016. i 2019. godine, kaže da su se uzastopne vlade suočile sa zahtevima za okončanje američkog vojnog prisustva, koje mnogi doživljavaju kao kršenje iračkog suvereniteta.
„Nekoliko iračkih vlada, pod pritiskom proiranskih frakcija i delova uglavnom šiitske zajednice, vršili su pritisak kako bi osigurali da te snage napuste zemlju“, rekao je za BBC Siliman, danas predsednik Instituta Arapskih zalivskih zemalja u Vašingtonu.
Američke snage su napustile Irak 2011. godine pod predsednikom Barakom Obamom, ali su se vratile tri godine kasnije na zahtev Bagdada nakon što je Islamska država zauzela velike delove zemlje.
Od tada, njihova uloga se razvila iz borbenih operacija u obuku, savetovanje i deljenje obaveštajnih podataka.
Ipak, analitičari tvrde da je odluka o povlačenju ovog meseca motivisana podjednako zabrinutošću zbog bezbednosti, kao i zvaničnim krajem misije protiv Islamske države.
„Ovde se radi o riziku, ne o ISIS-u; to opravdanje je isteklo pre mnogo godina“, kaže H.A. Heljer, viši pridruženi saradnik pri britanskoj stručnoj grupi Kraljevski institut ujedinjenih službi.
Heljer ukazuje na skorašnje napade na američke baze u severnom Iraku usred regionalnih napetosti povezanih sa Iranom, rekavši da Vašington smatra da su preostali vojnici postali ranjive mete.
Al-Amin je saglasan.
On kaže da su američki i irački zvaničnici prethodno raspravljali o zadržavaju malog američkog kontingenta, čak i po okončanju misije koalicije.
„Imajući u vidu mali broj trupa i njihovu ograničenu sposobnost da projektuju silu, iranski rat je razotkrio njihovo prisustvo više kao ranjivost nego kao prednost“, kaže on.
Šta Sjedinjene Države ostavljaju u Iraku?
Više od dve decenije posle invazije, procene nasleđa američke vojske u Iraku ostaju oštro podeljene.
Al-Amin ga opisuje kao „pomešane utiske“.
„Američka invazija nije ostvarila zadate ciljeve, niti je promena režima ostvarila težnje Iračana za stabilnom i prosperitetnom zemljom“, kaže on.
Tvrdi da je ona destabilizovala region i omogućila Iranu da proširi uticaj.
Siliman je saglasan da je tranzicija bila turbulentna, ali kaže da su mu mnogi Iračani govorili tokom godina da cene političku promenu koja je usledila posle svrgavanja Sadama Huseina.
Ideja da „zastupnička demokratija mora da vlada Irakom“ je uzela maha, čak i ako će „za ukorenjivanje tradicije demokratije u narod koji je nikad nije imao biti potrebno vreme“, tvrdi on.
Jerevan Sajid, direktor Globalne kurdske inicijative za mir pri Američkom univerzitetu u Vašingtonu je saglasan.
„Svrgavanje bivšeg režima je istinski velika stvar“, kaže on, tvrdeći da kritičari zaboravljaju brutalnost koju je to okončalo.
Uprkos korupciji koja se nastavila, on veruje da Irak sada ima više političke slobode i pluralizma nego pre 2003. godine, ukazujući posebno na irački Kurdistan.
Heljer ne prihvata predstavljanje tog nasleđa u svetlu bilo kakve demokratije.
„Ljudi moraju da prestanu da postavljaju pitanje 'da li je Amerika izgradila demokratiju?'
„Nije, i tu nema dileme“, kaže on.
Mnogo važnije nasleđe, prema njegovom mišljenju, jeste regionalno.
„Svrgavanje Sadama je na kraju dovelo do toga da se iranske mreže ugnezde u samoj državi, apsorbujući protivtežu koju je Vašington uklonio“, kaže.
Međutim, sva četiri stručnjaka su saglasna da Irak ostaje daleko od stabilne demokratije koju su američki političari zamislili 2003. godine.
Korupcija je široko rasprostranjena, a oružane grupe i dalje drže moć pored formalne države, kažu oni, naročito tvrdokorne grupe u okviru iračkih Narodnih mobilizacionih snaga (PMF), mreže uglavnom šiitske milicije koju Bagdad pokušava da podvede u potpunosti pod državnu kontrolu.
Pogledajte video: Irački novinar koji je gađao Buša cipelom kaže da nikada nije zažalio zbog toga
Šta bi moglo da usledi?
Al-Amin ne doživljava povlačenje kao kraj američkog uticaja u Iraku.
„SAD još uvek imaju mnogo uticaja zbog iračke zavisnosti od prodaje nafte u američkim dolarima.
„Irak se takođe i dalje oslanja na Ameriku za prodaju oružje i potrebna mu je američka diplomatska podrška da bi se snašao u izazovima sa kojima se Irak suočava sa regionalnim susedima.“
Deo tog uticaja provlači se kroz vašingtonski diplomatski otisak u zemlji, kaže Sajid.
„Imate najveću američku ambasadu na svetu u Bagdadu. Imate najveći američki konzulat na svetu u Erbilu“, kaže on.
Obe te građevine će morati da imaju stalnu zaštitu, napominje.
Siliman očekuje da će se „veoma duboki vojni odnos“ održati, a u to spada i nastavak obuke i planiranja podrške za iračku vojsku, Kontraterorističku službu i Pešmerge, oružane snage iračkog poluautonomnog Kurdistana.
Najveću neizvesnost, međutim, predstavljaju iračke milicije koje podržava Iran.
Irački premijer Ali al-Zaidi isprva je želeo da ih stavi u potpunosti pod državnu vlast do istog roka od 30. septembra, ali milicije navodno traže produžetak za to do kraja 2027. godine.
Stručnjaci se ne slažu oko toga koliko je uopšte realističan taj vremenski rok.
„To se neće dogoditi“, kaže Sajid, ukazujući na duboku ukorenjenost milicija u irački politički i finansijski sistem, njihove prisustvo u parlamentu i njihove veze sa Teheranom.
Ali Siliman vidi moguću dobru stranu svega.
Bez američkih trupa kao zajedničkog neprijatelja, milicije bi mogle da izgube ključno političko oružje, dajući Bagdadu više prostora za vršenje pritiska na tvrdokorne struje.
On, međutim, upozorava, na mnogo ozbiljniji rizik.
„Razgovarao sam sa velikim brojem iračkih premijera, još od vremena pre nego što sam bio ambasador, koji su zabrinuti da bi to moglo da dovede do građanskih sukoba ili potencijalno čak građanskog rata unutar Iraka“, kaže on.
I Sajid se plaši povratka Islamske države, jer sve podseća na uslove posle povlačenja iz 2011. godine.
On se seća da kad su američke trupe otišle, šiitska vlada u Bagdadu je pokušala da uhapsi i protera sunitske lidere iz političkog procesa, što je bilo gušenje koje je navelo mnoge sunite na ekstremizam i pomoglo uspon Islamske države.
Sada kada su sunitske zajednice ponovo nervozne u vezi sa tim kako će se ophoditi prema njima, Sajid upozorava da je rizik od ekstremizma značajan.
Siliman je optimističniji, tvrdeći da su iračke snage bezbednosti mnogo snažnije nego što su bile pre jedne decenije i u boljem su položaju da zauzdaju takvu pretnju.
Regionalno gledano, stručnjaci kažu da povlačenje postavlja nova pitanja o ravnoteži moći između Amerike i Irana u Iraku.
Al-Amin očekuje da Iran „zacementira vlastiti uticaj ako može“ i upozorava da se najnovije povlačenje ne doživljava kao nužno trajno.
„Američke snage su već napuštale Irak 2011. godine, ali su se nekoliko godina kasnije vratile“, kaže on.
„Ovo je kraj jednog poglavlja priče, ali ne i poslednje poglavlje.“
BBC na srpskom je od sada i na TikToku, pratite nas OVDE.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
- Kako je invazija predvođena Amerikom i Velikom Britanijom 2003. gurnula Irak u haos
- Većina Iračana tvrdi da je bilo bolje pod Sadamom Huseinom - istraživanje
- Od Avganistana do Irana: Zašto je sve Amerika intervenisala na Bliskom istoku
- Gde su ključni igrači rata u Iraku 20 godina kasnije
- Kako je propala potraga za iračkim tajnim oružjem
- Donald Ramsfeld: Odlazak arhitekte rata u Iraku
(BBC News, 09.29.2026)
Dodaj Naslovi.net kao Google izvor
