Четрнаест у један

Брковић је, као у молитви, зазива да му се врати. И завршава са сумњом да ли је уопште био кадар да је изрекне. А ако ју је изрекао, пита се да ли је истинска природа ствари саопштена у њој и да ли је он био на путу истине. Свеједно, јесте на вечном путу ка њој. У неку руку ми смо на раскршћу и ваља да изаберемо, ма колико сваки избор био лажан – констатује у последњој, 5. „Есејистичкој тези“ свог поговора „Урвине речи и о природи ствари“,