Псеудободлеријанство у српској поезији прве деценије 20. века
РТС 01.10.2018
Несумњиви извор тема, али не и стварног надахнућа српске поезије прве деценије 20. века јесте француски песник Шарл Бодлер, који је тако тематизован, недвосмислен израз духа паланке као израз племена у агонији. Због тога је Бодлер тако тематски схваћен у српској поезији, односно, због тога је право, суштинско бодлеријанство ‒ које се заснива на 'цорресподенце' свега са свачим, живог са мртвим, ругобнога са лепотом, светаштва са злом ‒ овде начелно било немогуће.
Ова деградација Бодлера на тему ужаса и ругобе (шта тек рећи за сличан утицај А. Рембоа или П. Валерија) који не стижу ни до каквог вишег, обједињавајућег смисла (највиднија код Симе Пандуровића, песника „Посмртних почасти"), јесте деградација на линији младог индивидуализма који отвара судбину усамљених појединачности између којих нема никаквог додира, које живе као монаде затворене у себи, у апсолутној самоћи изолованих чињеница, али који
