Хоћу нећу
Данас 03.07.2019 | Пише: Светислав Басара
Нисмо, наравно, ништа научили, али да смо мало мућнули главом (и мислили њоме, а не гузицом) могли смо из политичке филозофије оног Светогорца научити да се буне, протести, етц – уколико се не зна шта се тачно њима хоће постићи – брзо претворе, најпре у дим женског полног органа, а потом у нешто црње и горе од оног што се није хтело и због чега се бунило и протестовало.
Нема глупљег става, а поготово нема глупље политике од – „нећу“. Чак и ако ти се посрећи, па ескивираш то што нећеш, у најмању руку не добијеш ништа, а чето бива да добијеш нешто што још више нећеш, али мораш да га трпиш јер не знаш шта хоћеш. „Нећу“ је линија такозваног мањег отпора – одлучиш да „нећеш“ и завршио си посао – за разлику од „хоћу“ које захтева засукивање рукава и загрејавање столице. Идемо даље. Ако неко тачно зна шта хоће и ако неодустајно
