„Пресољен” народ постаје неупотребљив
Политика 18.07.2019 | Марина Вулићевић
Само још деца и можда неки сељаци, старци, и наравно животиње, држе нешто невине природе у себи, а све остало је надрогирано идеологијама
Када је мексички нобеловац Октавио Паз замишљао песника нагнутог над празну хартију, пред којима се отварају читав свет, као огроман зев, и наличје тишине, можда је предвидео некога као што је наш Драшко Сикимић, који не проналази већ изговорене речи, нити оне унутрашње, него оне које су биће само. Читати збирке овог младог ствараоца: „Моје кости уједају”, „Огреботине”, „Смотуљци”, у издању ЛОМ-а, наликује на слушање оног „другог” гласа који се препознаје као
