Ludvig van Buntovnik
RTS 04.08.2019
Pre nešto manje od dva stoleća, 57-godišnji zakleti stari momak, gluv toliko da nije čuo sopstvenu muziku u forte dinamici velikog orkestra (premda je, zanimljivo, mogao čuti grmljavinu), poslednji put je zapretio pesnicom nebesima koja su tutnjala. Skončao je kako je i živeo – izazivajući Boga i prkoseći kosmosu.
Bio je, štaviše, otelotvoreni prkos: kada bi na ulici sreo velikog vojvodu sa svitom, natukao bi šešir do očiju i žurnim korakom promarširao pravo kroz njih. Ponašajući se poput neuljudnog parnog valjka (a parni valjci su, kao što znamo, pretežno ponizno ljubazni i pomirljivi), znatno je manje mario za svoj autfit nego li strašilo za ptice: i zbilja su ga jedanput uhapsili kao skitnicu, pošto policija nije mogla da veruje da bi takav klošar mogao biti slavni
