Како сахранити Вагнера
РТС 15.09.2019
Тешко да неки писац може бити „парискији“ од Жоржа Нуфлара – у књизи „Рихард Вагнер, након себе“ читав предговор посвећује уверењу да се, уз дивљење композитору, Алзас и Лорена ипак морају вратити Француској. А на помен алкохоличарско-апстиненционих покушаја протагонисте наивно додаје: „Али највише изненађује што Вагнер није оболео од тог неприродног начина живота, већ је покушај деловао тачно онако како је и сам очекивао“.
Нама је ово штиво занимљиво стога што из њега ишчитавамо следећу Глукову лекцију савременицима: „Господо, компонујмо разумније своје опере; опера није концерт у позоришту (како се многима од вас чини). Ослободимо се навике да жртвујемо свој здрав разум таштини певача и компонујмо и оркестрирајмо арије, дуете, рецитативес и симфоније тако да увек одговарају драмској ситуацији коју нам је одредио писац либрета". Из примера „Орфеја и Еуридике" сведочимо колико се
