Nije lako sedeti 12 sati bez putnika

U čekaonici, u koju nisam ušla barem 20 godina, nema nikoga. Ipak, ima klupa. I stari, dobro mi poznati šalter. Oduvek sam volela vozove, o njima pisala pesme, čekala ih, putovala, pisala reportaže. Ja sam dete koje je dosanjalo dugi san ljudi ovog kraja da prođe davno im obećani voz. I putovalo se. Na more. U škole, fakultete, u vojsku. Ispraćalo, dočekivalo, mahalo, trčalo. Nema nikoga u julsko podne. Samo šalterska službenica, odnosno blagajnica. Ista ona lepa,