Piše Luna Lu: Mi možemo svašta, a ne možemo ništa

Bio je utorak. Poslednji dan septembra. Za džabe sam vukla kišobran. Što se tiče kišobrana – imam igru sa njim. Kada ga ponesem, od kiše ništa. Kada ga NE ponesem – pljušti, lupa mi po glavi. Nimalo romantično, kao što zvuči u stihu – “dok dobuje kiša u ritmu Tam Tam-a”. * Što skuplji kišobran – veća je verovatnoća da ću ga zaboraviti, na keca. Jednog žutog, kupljenog na ulici – razvaljenog košavom – stalno sam gubila i stalno mi se vraćao, imali smo takoreći