Есеји о српској књижевности (8) – Крај херојског света

Пише: Гојко Божовић Позориште као потказивање живота јесте кључна метафора драмске књижевности Душана Ковачевића. Сећајући се Ничеове анализе Еурипидових “Баханткиња”, могли бисмо рећи да српска драма у Ковачевићевим текстовима после “Клаустрофобичне комедије” постаје она необично обдарена девојка из бајке “која уме да преврне очи па саму себе да гледа”, али истовремено и да гледа око себе и да стварност потказује могућностима позоришне илузије. Начело промене,