Никад се више нећу вратити на ону моју Аду Бојану

Последње је било пре више година, али кад затворим очи, опет могу да чујем познате гласове у даљини како певају ону нашу ствар; осетим како ми ветар наноси топао песак на лице, јер тамо баш увек има ветра; видим и себе како седим на прозору и топим се у највећем плавом... Баш због тих слика више не идем тамо. Јако добро памтим своје последње летовање на Ади Бојани. Ма, памтим последњи дан који сам провела тамо, а у који је стало неколико тако тешких осећаја