Nikad se više neću vratiti na onu moju Adu Bojanu

Poslednje je bilo pre više godina, ali kad zatvorim oči, opet mogu da čujem poznate glasove u daljini kako pevaju onu našu stvar; osetim kako mi vetar nanosi topao pesak na lice, jer tamo baš uvek ima vetra; vidim i sebe kako sedim na prozoru i topim se u najvećem plavom... Baš zbog tih slika više ne idem tamo. Jako dobro pamtim svoje poslednje letovanje na Adi Bojani. Ma, pamtim poslednji dan koji sam provela tamo, a u koji je stalo nekoliko tako teških osećaja