Moram da se obratim narkomanima s Karaburme

A bre ljudi... Parkovi, prolazi, ulice i hodnici zgrada na Karaburmi su vaši već godinama, niko vas ne prekida, ne remeti, svako okrene glavu, nastavi svojim putem. Imate slobodu da se na klupici bodete u podne dok se klinci vraćaju iz škole i predveče kad starci izvode svoje pudle. Svako vreme i prostor je vaš ali zašto, sunce mu poljubim, špriceve bacate gde stignete? Jednom mi je čak i to bilo smešno. Vraćam se s posla i naletim na kašiku, upaljač i neku torbicu