Piše Maja Uzelac: Slom

Rano jutro rane zime. Uzimam taksi i vodim jedno dete u školu, drugo dete u vrtić. Nastavljam u Hitnu, gde imam prijateljicu, ali neću joj se javiti, jer ne vidim ništa specijalno u vezi sa svojom povredom. Niko nije ovde zato što voli. Svi smo jednako u qrcu. Ili kako već idu te komunjarske krilatice s kojima smo odrasli i s kojima srećno živimo iz dana u dan. Sve je u redu. Osim jbg noge. Međutim, šta sad, pravim neke korake, mogu. Mali su i moram jedan po jedan.