Piše Ivan Tokin: Jutros
Nova 17.01.2021 | Autor:Matija Jovandić
Oko pola osam, izašao sam iz zgrade, i onda do početka Hilandarske, pa niz Cetinjsku, kroz pijacu trkom, levo u Jelisavete Načić, pa preko Francuske u Skenderbegovu, desnom stranom do Dubrovačke, pa desnom stranom Dubrovačke do kraja, onda pasarela preko Dunavske, preko pruge i kroz zgrade i onda tras - Dunav.
Tu sam stao. Dotle sam izgleda žurio, ali tu sam izgleda prestao da žurim. Piše: Ivan Tokin Skoro da nikoga nije bilo. U stvari nikoga nisam video, ali kažem skoro jer nikad se ne zna, u gradu se stvarno nikad ne zna gde sve ljudi mogu da smeste sebe ili svoje oči i uši. Dunav je tu širok, a danas nije bilo leda da plovi po njemu, nije bilo ni ptica koje na tom ledu umeju da se voze, nije takva godina. Spustio sam do same reke i čučnuo sam, hteo sam da mi oči budu
