Mom dobrom komšiji Marku Kosovcu

Sretali bismo ga svuda – kod Milunkine prodavnice, najbliže u našem naselju, niz šumovitu ulicu kod Žarkovića, gde davno zatvoren kiosk čami već godinama, kraj vojne kasarne, u pravcu ka gradu. Činilo se da nema mesta u Žiči na koje Marko nije stizao svojim biciklom, brz kao strela, s licem koje bismo prepoznali izdaleka. Dugih, tromih letnjih dana, na travi okruženoj turskim karanfilima, moje sestre i ja bismo tonule u dosadu, kad bi baba, sedeći na plastičnoj