Мом добром комшији Марку Косовцу

Сретали бисмо га свуда – код Милункине продавнице, најближе у нашем насељу, низ шумовиту улицу код Жарковића, где давно затворен киоск чами већ годинама, крај војне касарне, у правцу ка граду. Чинило се да нема места у Жичи на које Марко није стизао својим бициклом, брз као стрела, с лицем које бисмо препознали издалека. Дугих, тромих летњих дана, на трави окруженој турским каранфилима, моје сестре и ја бисмо тонуле у досаду, кад би баба, седећи на пластичној