Небојша Дугалић: Куму Борису Комненићу

Увек ми се чинило како посмртно ћутање преживелих увек непогрешиво личи на умрлог. А речи изречене о њему по правилу не. Оне кажу или премало или превише или као да се изричу само зато што се нема снаге било шта рећи. Можда и ћутња и речи и нису друго до болно презивљавање оних који наслеђују смрт пријатеља, али бојим се да у овом тренутку нико не уме ни да замукне довољно тихо нити да изусти ишта довољну да заличи на тебе, мој драги куме, и на то колико те