Човек је човеку Вучић
Данас 09.04.2021 | Пише: Недим Сејдиновић
Неки дан ме пријатељ подсети на глупави виц који нам је изнимно био смешан у периоду братства и детињства, у време – што се оно каже – процвата социјалистичког самоуправљања, у оно доба када смо били антрополошки оптимисти и живели у уверењу да човек човеку није Вучић.
Вели виц како је Мујо једно суботње јутро мало дуже књавао – имао је наиме бурну ноћ са јаранима у оближњој кафани. Спавао би он и дуже да га не пробуди некакво завијање. Отвори прозор, мислећи да долази споља, али напољу, осим аутомобила и дечје граје у даљини, ништа се не чу. Оде у дневну собу, тамо углавном тишина, само се са телевизора шапутавим гласом, смирено и оптимистички, председник обраћа народу. Али председнички глас, који је свуда око нас, више и
