Пише Дејан Жујовић: Прољеће је у децембру

Подигнуте песнице. Спремног да не устукнем. Да за ту идеју која ме је извела на улицу принесем и жртву. У виду сломљеног носа. Ломио сам га толико пута, преживео бих. У виду крви која се слива низ главу. Сломљене руке. Привођења. Била би срамота за једног лекара? Ма брига ме! Ако то тако гледате – нађите другог. Тај осећај повремено имам. Када идеја надилази вредност мога ја. Надилази моје потребе и моје страхове. Некада је то била истина. Жеља да се казне