Прљава Србија

У страху пред белином папира. Плашим се да пишем у празно, да је оно о чему пишем већ толико пута пре написано, да је то већ неко други написао. Плашим се да оно о чему пишем нико више не жели/не може/неће да чита. Плашим се окретања главе. Плашим се речи „то није моја ствар/то се мене не тиче.“ Плашим се вољног незнања. Е, ту почиње прича о припадању. Плашим се припадања – али то је већ материјална стварност која је за мене једина реалност. Јер припадање