Da sam ja neko: Kamp ispred Predsedništva

Moji prijatelji su došli u Beograd. Ponovo smo se sreli, ponovo pred kamerom, jer ima nešto na čemu bi svi mogli da im pozavide; ako mene pitate, odavno im zavide, pronalazeći razna opravdanja za propale opcije i sopstvene neuspehe. Mislim da su to svi oni koji su, posle svega, ipak pristali, pozivajući se na uzaludnost bivših i sigurnost budućih. Ljilji, Zlatku i ostalima, zapravo, zavide na veri, entuzijazmu, naivnosti, nevinosti, borbi, a najviše na slobodi.