Врт детињства: Леа и ја

Најавили су кишу, мора доћи након (пре)врелих дана. Ипак, мирно је вече, ваздух је „удишљив“, тутњи петак вече негде у далекој позадини и с друге стране смирује Шаде на метар од мене. Тренутак који је посебан баш зато што је усред бетонске иунге, опире се свету својом оазом које, можда, већ сутра неће бити. „Леа, зар ово није нешто што си могла замислити икада“, питам се - себе млађу и себе сад управо овакву. И уверена сам да обе имамо исти одговор - не. „Смеш