Ђенга, па Ђенка

Седим у Котору, сред пејзажа дрскофаталног не само по истинске естете него чак и по Нешу Галију, код доброга газда Дончића, истакнутог борца против празних чаша својих гостију; ватрена вода се хитно и хитро долије, па се Дона преметне у борца против пуних, и тако цикцакамо кроз врли врели дан, с јетрама на жртвенику квалитетног паламуденија. Одан максими да сваки Марко ради наопако, распитујем се какав је Котор зими; дошао бих тад, да ме туристи не угазе вако