Prečanska leksika: Krstine
Dnevnik 18.07.2022 | Dnevnik.rs
„Umorno je zlato moje, žito je kosio i snoplje nosio, pa se umorio“, pevala je jedna udavača uz tambure (i pomoć) maestra Marka Nešića, sve podsećajući kako je žetva pšenice bjelice, naše hraniteljke, uvek (bila) nešto zdravo jako važno. Kosidba je, nije šala, zato svi na noge od zore, da se skupi svako zrno hlebnog žita.
Pošto pesma nije mogla da sačuva imena svih radnji i sprava klasične žetve, tu je priča. Jer, današnja žetva nije ni nalik na negdašnju, ni po trajanju, a ni svesti o njenoj važnosti što je prožimala cele familije, baš kompletna sela. Kada će se kositi odlučivao je Bába, glava porodice, ne uvek najstariji, ali uvek najslušaniji. On bi predveče dugo gledao u nebo, prvo na zapad, ima li crvenila, onda uvis prema zvezdama i oblacima i na kraju direktno u Mesec,
