Žvalavi je ostao poslednji

Vibrira mi mobilni. Žvalavi. Sat kaže da je 5.30 izjutra. “Javi mu se”, odlučuje glas. „Ej, Žvalonjo, šta te muči?“, pozdravljam ga i vučem dve linije, od čega mi čuka malo jače lupa. „Gotovo je, brate.“ „Gotovo, a?“ Prema njegovim rečima, Majmun je umro pre ne znam koliko sati, kaže vukao je koks do samog kraja i vrištao po dvorištu ispunjenom leševima. Kao u nekoj pripoveci, od svih njih baš je Žvalavi ostao poslednji. Nagudran kao svinja. „Da li ste išta uspeli