Нек пропадне, није штета

Не о овој локалној, не, удес овдашњи и његово хроничарење прилична су редовност – у томе је овај лист необичан једино утолико што је сву осталу дневну штампу прстом дотакао домаћи краљ Мида и отад злаћано пишу о златном добу, док их он око тог свог чаробног малог прста врти. Не, ово је била прича о томе шта би се десило када би цело целцато човечанство неком абракадабром одједном нестало (а не само ми; ми, уосталом, не нестајемо тако, него споро и мучно). Честа