Преминуо Синиша Михајловић: Одлазак левоногог бомбардера
Прослављени фудбалер Црвене звезде, Интера и Лација и некадашњи тренер репрезентације Србије преминуо је у 53. години.
Синиша Михајловић, некадашњи играч у Црвеној звезди, Интеру и Лацију, преминуо је у 53. години после дуге и тешке болести у болници у Риму, јављају италијански медији.
Био је познат по разорном ударцу левом ногом, подигнутој крагни на дресу, чврстој игри и бурном темпераменту, као и један од најпознатијих извођача слободних удараца у историји фудбала.
Толико их је добро изводио да је 1998. на утакмици његовог Лација и Сампдорије постигао хет-трик само из слободњака, по чему је јединствен у историји.
Круну каријере достигао је 1991. са Црвеном звездом, када је освојио титулу првака Европе и света.
„Кад год би ме неко питао за играче са којима сам играо, за Миху сам увек свима говорио да је потпуно другачији човек приватно и на терену&qуот;, каже за ББЦ на српском Слободан Маровић, члан те чувене генерације црвено-белих.
„Иако је увек био темпераментан и сјајан момак, приватно је био драг, добар, племенит, позитиван и насмејан, а на терену нешто потпуно другачије - фајтер који није волео да изгуби и који је давао све од себе да до тога не дође&qуот;.
Био је, како каже, играч ког „не можеш да не волиш&qуот;.
Каријеру је потом наставио у Италији, где је бранио боје неколико клубова - пре свега Сампдорије и Лација, а потом и миланског Интера.
По одласку у пензију, Михајловић се бацио у тренерске воде, такође у неколико италијанских клубова, а током 2012. и 2013. био је и селектор репрезентације Србије.
Био је и део репрезентације на Светском првенству 1998. у Француској, где је одиграо четири утакмице и постигао један гол, као и Европском првенству 2000. у Белгији и Холандији.
На друштвеним мрежама од њега су се опростили бројни италијански клубови, Звезда, Партизан, као и италијанска премијерка Ђорђа Мелони.
хттпс://твиттер.цом/црвеназвезда_ен/статус/1603757164396412929
хттпс://твиттер.цом/ФКПартизанБГ/статус/1603760057967169539
„Борили сте се као лав на терену и у животу. Били сте пример храбрости многима који се суочавају са овом болешћу&qуот;, навела је Мелони.
„Описивали су вас као гвозденог наредника, показали сте да имате велико срце. Ви јесте и увек ћете бити победник. Збогом Синиша Михајловић.&qуот;
хттпс://твиттер.цом/ГиоргиаМелони/статус/1603758015601168385
На званичном Твитер налогу италијанске Серије А су међу првима изразили жал за одласком „иконом фудбала и живота&qуот;.
„Његова чиста класа као фудбалера и тренера, његова снага и његова хуманост су пример који оставља неизбрисив траг у италијанском и светском фудбалу&qуот;, навели су.
хттпс://твиттер.цом/СериеА/статус/1603756716805455873
Од Михајловића се опростио и Алесандро Неста, један од најбољих дефанзиваца у историји и Михајловићев саиграч из Лација, као и Габријел Батистута, чувени аргентински нападач.
хттпс://твиттер.цом/Неста/статус/1603766013086076928
хттпс://твиттер.цом/ГБатистутаОК/статус/1603771119596720136
Пут до Звезда
Синиша Михајловић рођен је 20. фебруара 1969, у Вуковару, у Хрватској која је тада била део социјалистичке Југославије.
Веома брзо је показао таленат у дресу локалног Борова и привукао пажњу највећих клубова у држави.
Током 1987. године помињан је као потенцијално појачање загребачког Динама, али до тог трансфера на крају није дошло.
Зашто - није познато, или барем постоји неколико верзија тог догађаја.
У већини се наводи да је дошло до сукоба између Михајловића и Мирослава Ћире Блажевића, тадашњег тренера Динама - неке приче кажу због других играча, неке због новца, а неке чак и због фризуре.
Блажевић је од њега тражио да се ошиша, што Михајловић није хтео, пише Моцарт спорт.
Годину дана касније Михајловић је потписао уговор са новосадском Војводином и већ у првој сезони освојио титулу првака Југославије.
То је тада сматрано сензацијом, јер су одличја у то време углавном освајали клубови „велике четворке&qуот; - Црвена звезда, Партизан, Динамо и Хајдук из Сплита.
После две и по сезоне у Војводини, Михајловић је у децембру 1990. прешао у редове Црвене звезде за, како су тада медији писали, обештећење од милион немачких марака.
„Мој долазак у Звезду 1990. није био мој први боравак на „Маракани&qуот;. Имао сам 16 или 17 година, био сам већ на проби, али нисам прошао.
„Тада нисам био довољно добар за Звезду. Неколико година касније морали су да издвоје велике паре да ме доведу из Војводине&qуот;, наводе се Михајловићеве речи у клупској монографији издатој поводом годишњице освајање титуле првака Европе.
Остало је упамћено и да су га током периода у Звезди, пре свега због дуге коврџаве косе, звали - Барбика.
Представио се Звездиној публици веома брзо на квалитетан начин, а европски голмани су одмах почели да се плаше његовог разорног ударца левом ногом.
Али почетак није био лак - на дебију против Динама из Дрездена се поприлично уплашио, како је сам признао много година касније.
„Када смо ушли у онај тунел наслонио сам руку на њега. Све је вибрирало од буке. Сећам се да ми је Роберт Просинечки, удаљен пола метара од мене, нешто причао. Ништа га нисам чуо.
„Читао сам му само са усана. Кувало ми је у стомаку. Помислио сам да ми ово уопште није требало.
„Имао сам у Војводини све. Новац, статус, мир... А сад морам да играм у овом паклу. Био сам најгори првих пола сата меча. Касније је све дошло на своје&qуот;, навео је Михајловић у аутобиографској књизи.
Звездини навијачи ће га највише памтити по голу минхенском Бајерну у Београду, за вођство од 1:0 у реванш утакмици полуфинала Купа европских шампиона 1991.
Звезда је прошла захваљујући голу Клауса Аугенталера у завршници тог меча који је завршен ремијем 2:2, а све после центаршута левоногог бомбардера.
„Михајловић у средину&qуот;, викнуо је у преносу коментатор Милојко Пантић, што се касније урезало у памћење свих звездаша.
хттпс://твиттер.цом/Дјурициц10/статус/1603765265958809600
У финалу су црвено-бели победили Олимпик из Марсеља после пенала, један од стрелаца са беле тачке био је и Михајловић.
На ову титулу, левоноги бомбардер је у децембру 1991. додао и титулу победника Интерконтиненталног купа победом на прваком Јужне Америке, чилеанским Коло-Колом од 3:0.
„Доста тога ми је прошло кроз главу кад сам добио информацију да је Синиша преминуо... Све ти се некако врати што је некад било&qуот;, каже Маровић.
„Све те успомене, лепи тренуци и сећања на период када смо заједно играли у Звезди, све те победе и успешан пут наше генерације до краја и освајања те титуле првака Европе и света.&qуот;
&qуот;Начин на који је схватао и играо фудбал у који је уткао цео живот као играч и тренер, остаће упамћен по његовом јединственом таленту и темпераменту,&qуот; написао је председник Србије Александар Вучић на званичном Инстаграм профилу.
хттпс://ввв.инстаграм.цом/п/ЦмПДТ_иqКСсд/
Саушчеће породици је упутио и патријарх српски Порфирије.
хттпс://ввв.инстаграм.цом/п/ЦмПНкс56свФИ/
Како је Михајловић освојио Италију
У лето 1992, када се Југославија увелико распадала у крвавом грађанском рату, Црвена звезда је због санкција Уједињених нација била приморана да распрода тим.
Тако је и Михајловић напустио црвено-беле и отиснуо се у Италију, а прва дестинација му је била Рома.
Тамо је провео две године, али није играо много и касније је овај период описао као „најгоре сезоне у каријери&qуот;.
Током летњег прелазног рока 1994, Михајловић је прешао у трећепласирани клуб из претходне сезоне Серије А и освајача Купа, Сампдорију из Ђенове, који је водио Свен Горан Ериксон.
Провео је Михајловић четири сезоне у Сампдорији, није освојио трофеје, али се специјализовао за извођење слободних удараца и етаблирао као један од најбољих одбрамбених играча у лиги.
Заједно са тренером Ериксеном је у лето 1998. прешао у римски Лацио, тада један од најбогатијих клубова на Старом континенту, са којим је освојио и титулу првака Италије, два купа те земље и европски Куп победника купова.
Лацио је тако једне године у Купу Уефа наишао на Звезду, а остало је упамћено да су и Михајловић и Дејан Станковић одлучили да не играју против црвено-белих у Београду.
На терен су изашли у Звездиним дресовима.
Последње две сезоне у играчкој каријери провео је у миланском Интеру са којим је био првак Италије и освајач купа те земље.
Из периода у Интеру памти се и фотографија настала у Београду, када је Михајловић саиграче Кристијана Вијерија и чувеног Бразилца Адријана - водио на пљескавице.
Вијери је ту фотографију окачио на Инстаграм после Михајловићеве смрти.
хттпс://ввв.инстаграм.цом/п/ЦмО8РБ_взфQ/?игсхид=ЗмРлМзРкМДУ=
Са 28 голова из слободних удараца, Михајловић је заједно са Андреом Пирлом рекордер италијанске Серије А.
хттпс://ввв.иоутубе.цом/ватцх?в=БЕПБтехјКпИ&амп;аб_цханнел=СериеА
Разорна левица га никада није напустила, што је показао и као тренер на једном од тренинга у Торину.
Видео како чак и после неколико деценија играчке пензије цепа мреже обишао је свет.
Тренерска и селекторска каријера
Одмах пошто је окачио копачке у клин, у лето 2006, Михајловић је отишао у тренерске воде и постао помоћник у Интеру.
Први самостални ангажман је био у Болоњи у сезони 2008/09. У следеће две сезоне водио је Катанију, па Фиорентину.
Михајловић је 2012. године постао селектор репрезентације Србије, где се задржао годину дана.
Тај период остао је упамћен и по његовом захтеву играчима да певају државну химну пред меч, због чега је улазио у сукоб са фудбалером Адемом Љајићем, који то није желео.
Подмладио је тим, али није успео да се пласира на Светско првенство у Бразилу 2014. године, због чега је напустио кормило репрезентације.
После епизоде са репрезентацијом Србије, вратио се клупском фудбалу.
Две сезоне је водио Сампдорију, па Милан и Торино, а од 2019. до 2022. био је на клупи Болоње.
хттпс://твиттер.цом/Бологнафц1909/статус/1603762167509131267
хттпс://твиттер.цом/сампдориа/статус/1603759558090014723
хттпс://твиттер.цом/Удинесе_1896/статус/1603764477584867330
хттпс://твиттер.цом/ХелласВеронаФЦ/статус/1603756397975543808
Последњих година често је помињан и као опција за тренера Црвене звезде, али до тога никада није дошло.
Леукемија
У јулу 2019, Михајловић је саопштио да му је дијагностикована леукемија, али је клуб саопштио да ће он остати тренер.
„Када сам чуо вест, то је био шок. Провео сам ноћи плачући, живот ми је пролазио пред очима. То нису биле сузе страха. Поштујем болест. Суочићу се с тим, подигнуте главе, погледати право очи као и увек&qуот;, рекао је тада на конференцији за новинаре у Болоњи.
Три године се борио са болешћу, а у марту 2022. је поново примљен у болницу јер се болест вратила.
У мају је изашао из болнице, а у септембру је добио отказ у Болоњи после лошег старта сезоне.
Однос према рату у бившој Југославији
Синиша Михајловић је дете из мешовитог брака, отац му је Србин, а мајка Хрватица.
Током 90-их говорио је о ратним сукобима, а хрватски медији су му замерили познанство са Жељком Ражнатовићем Арканом, командантом српских паравојних јединица и човеком против кога је Међународни суд за ратне злочине у Хагу подигао оптужницу због злочина против човечности.
Аркан је био један од вођа навијача Црвене звезде крајем 80-их и 90-их, а убијен је почетком 2000. па му није суђено у Хагу.
„Он је био вођа навијача Црвене звезде, када сам ја играо у Звезди. Не желим да га се одрекнем јер бих био лицемер.
„Сви смо, уосталом, радили глупости, кретенизме. И ми, и Хрвати. Убијало се с обе стране, зашто се лажемо, па нико није ни чист нити недужан&qуот;, рекао је Михајловић 2013. за загребачке Спортске новости.
Ипак, говорио је, последњих година о „братоубилачком&qуот; карактеру ратова у бившој Југославији.
„Пријатељи који су пуцали једни на друге, сломљене породице. Видео сам како мој народ пати, градови су уништени, сви побијени. Мој најбољи пријатељ је уништио мој дом&qуот;, рекао је Михајловић 2019. за портал Индекс.
Ватра на терену
Михајловић је био познат као фудбалер бурног темперамента.
Док је играо за Црвену звезду, у мају 1991, ушао је сукоб са играчем Хајдука Игором Штимцем у последњем издању финала Купа Маршала Тита на тадашњем стадиону Југословенске народне армије (ЈНА).
Обојица су у том кошкању добила други жути картон и морали су напоље, а Хајдук је славио са 1:0 голом Алена Бокшића и однео трофеј у Сплит.
На Светском првенству у Француској 1998, Михајловић је ушао у вербални окршај са Јенсом Јеремисом, репрезентативцем Немачке.
Иако је деловало да је све завршено на оштрој размени речи, касније се на успореном снимку на камери видело како је Михајловић пљунуо у правцу Јеремиса.
Ипак, само годину дана касније, у једној од најважнијих утакмица репрезентације Југославије крајем 20. века, против Хрватске у Загребу у квалификацијама за Европско првенство, Михајловић је пружио партију за памћење.
Био је асистент код оба гола Југославије, а плави су крцатом стадиону Максимир изборили реми 2:2 који их је одвео на завршни турнир.
Ватрени вербални и слични окршаји нису били страни Михајловићу ни док је играо за римски Лацио.
У октобру 2000, за време утакмице са Арсеналом, фудбалер лондонског клуба Патрик Вијера оптужио је Михајловића да га је вређао на расној основи.
Србин је тад рекао да је само одговорио на Вијерине увреде, али се касније јавно извинио.
Михајловић и Вијера су нешто касније, од 2004. до 2006, сарађивали у Интеру.
Француз је тада још био играч, а Михајловић помоћни тренер и италијански медији су писали да се добро слажу.
Вијера је био и учесник Михајловићеве опроштајне утакмице на свечаној церемонији у Новом Саду у мају 2007.
Звездино благо: Како црвено-бели брину о пехару Купа шампиона
Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 12.16.2022)
