Бечки институт: Привредни раст Србије у 2023. години 1,5 одсто
Привредни раст у Србији у 2023. години биће 1,5 одсто и најслабији на Западном Балкану, за разлику од 2020. и 2021, када је, по расту, Србија била лидер у том региону, рекао је експерт за Западни Балкан у Бечком институту за међународне економске студије (Тхе Виенна Институте фор Интернатионал Ецономиц Студиес) Бранимир Јовановић.
Он је, у интервјуу Бети, рекао да постоје два разлога за посустајање у расту, а први је што се "Србија није баш снашла у кризи, изазваној ратом у Украјини".
"Јасно је било да ће рат погодити Србију више него остале у региону, због јачих економских и политичких веза са Русијом, али је Србија могла покушати да буде некакав посредник између Русије и Украјине, као што је покушала Турска, што би побољшало њен међународни углед", рекао је Јовановић.
Србија је, како је рекао, одабрала да буде пасивни посматрач, а тај амбивалентни став се не допада западним инвеститорима, који су били носиоци раста Србије протеклих година, па су стране инвестиције из ЕУ пале око 18 одсто у 2022. години.
Други разлог за спорији раст је, како је рекао, што је Србија одабрала економски модел да се привредни раст заснива на страним инвестцијама, као главним мотором раста, што не може донети дугорочни и одржив развој.
Стране инвестиције су, по његовој оцени, пожељне, али нису довољне јер да би се постигао дугорочан и одржив развој потребне су и домаће приватне инвестиције, а њих у Србији готово и да нема.
Требало би, како је рекао, искоренити и сиромаштво и смањити класне разлике, а у Србији се по тим питањима ништа не ради, а не улаже се ни у зелену трансформацију.
Одговарајући на питање зашто је у Србији инфлација већа него у Европи и расте док у Европи пада, Јовановић је рекао да Србија, као и све економије Западног Балкана, имају веће учешће хране у индексу потрошачких цена.
Сиромашнији људи, према његовим речима више новца троше на храну и због тога је у Србији висока инфлација, а главно питање је зашто још расте, у марту је била 16,2 одсто, док је у децембру била 15,1 одсто, у ситуацији кад инфлација успорава скоро свуда у региону и Европи.
"Одговор је у томе што је Србија повећала цену струје и гаса и то што је влада одмрзла цене неких прехрамбених производа, које су биле замрзнуте прошле године. Мислим да се ово урадило прерано, да је требало сачекати још мало. Зато је наш институт прошле недеље повећао пројекцију за инфлацију у Србији ове године, са девет на 10 одсто", рекао је Јовановић.
На питање да ли је привредни раст довољан да Србија може да враћа дугове и подиже плате и пензије, Јовановић је рекао да то, због због високе инфлације, тренутно није проблем.
"Инфлација је позната као скривени порез, јер повећава цене, плате и профите фирми, а тиме и приходе које држава прикупља од пореза на њих. Зато су буџетски приходи 2022. године у Србији порасли 13,4 одсто, а јавни дуг се смањио са 57,1 одсто бруто домаћег производа (БДП) на 55,6 одсто, међутим, за пар година, када се инфлација стабилизује на два-три одсто, а каматне стопе на међународним тржиштима капитала остану повећане, сервисирање дуга и повећање плата и пензија неће ићи тако лако", оценио је Јовановић.
Додао је да је повећање плата и пензија оправдано у "инфлаторним епизодама и са социјалне и са макроекономске стране". Ако се, како је рекао, плате и пензије не повећају када цене расту, то додатно повећава, већ високу стопу сиромаштва.
Инфлација, према његовим речима, смањује реалне приходе људи, што смањује потрошњу и успорава привредну активност, а повећавањем плата и пензија то се спречава.
"Ипак неопходно је схватити и да повећање плата и пензија није довољно да би се смањило сиромаштво и осигурале више стопе раста. То јесте потребно да се стање не би погоршало, али није довољно да би се стање побољшало. Потребне су и структурне реформе, као што је реформа система социјалне заштите, чиме би се смањили социјални проблеми, као и индуструјска и иновацијска политика, чиме би се подстакле домаће инвестиције", рекао је Јовановић.
Истакао је да спољни дуг тренутно није превисок, нешто је нижи од 70 одсто БДП-а, што је пуно мање него у ЕУ, где износи 118 одсто БДП-а.
Осим тога, како је рекао, јавни дуг је задњих десетак година у Србији стабилан, стално флуктуира око тог нивоа, али постоје ризици јер више каматне стопе које се очекују наредних година могу довести до тога да дуг поново почне да расте, као 2010. године.
То се како је рекао, може догодити и ако економски раст остане на тренутном нивоу од један-два одсто годишње.
Јовановић је, говорећи о јавним инвестицијама рекао да "оне последњих пар година износе око седам одсто БДП-а, што је можда највише у целој Европи, свакако пуно више него у Европској унији, где је просек око 3,5 одсто, али је већина тих инвестиција усмерена у путеве, а врло мало је инвестиција у зелену трансформацију, што је велики проблем".
Инвестиција у обновљиву енергију, како је рекао, скоро и да нема, па Србија, уз Пољску, има највеће учешће угља у производњи струје (око 70 одсто), а то се учешће повећало последњих годину дана.
"Потребно је инвестирати пуно више у обновљиву енергију и све остало што је повезано са зеленом трансформацијом и прећи са речи на дела", рекао је Јовановић.
На питање да ли ће из Србије отићи сва квалификована радна снага, а доћи полуквалификована из Пакистана, Индије... Јовановић је рекао да мисли да је та прича с једне стране "напумпана", јер је стопа незапослености у Србији тек недавно пала испод десет одсто.
"Не може се причати о недостатку радника, када је незапосленост скоро двоцифрена. Али с друге стране, проблеми свакако постоје. Србија је сваке године мања за око 50.000 људи, углавном због тога што се људи исељавају", рекао је Јовановић.
Више је разлога, према његовим речима, за исељење, плате су ниске, радни услови лоши, а често одлазе и због квалитетнијег живота и поред релативно добрих плата.
Јовановић је оценио да све док се не побољша укупан квалитет живота, људи ће наставити да одлазе и да се за пет-десет година стварно може десити да Србија нема више незапослених.
"Што се тиче доласка иностраних радника, било би добро да они долазе, јер би то значило да Србија постаје атрактивна дестинација за странце. Нажалост, нисам убеђен да ће се то десити, јер не видим да би неко из Индије дошао и остао баш у Србији, а Словенија и Аустрија су само неколико стотина километара даље, а имају пуно веће плате и нуде пуно бољи живот", рекао је Јовановић.
Додао је да му се не свиђају приче о организованом увозу јефтине радне снаге из Азије, "јер то подсећа на некадашњи увоз робова".
Оценио је да би било трагично за Србију ако постане земља где ће стране компаније отварати фабрике, да би у њима радили "ниско" плаћени радници из Азије. То би, према његовим речима, био нови облик робовласничког неоколонијализма. Балкан је, како је рекао и до сада био својеврсна економска колонија великих страних компанија, "али би ово било други ниво".
Проблем са Електропривредом Србије (ЕПС) је, према његовим речима класичан пример лошег управљања нестручних партијских кадрова.
"Али решење никако није у приватизацији, већ у постављању стручног и независног руководства. ЕПС се не сме приватизовати и због економских и због стратешких разлога. Ова криза је јасно показала колико је енергија значајна за стабилност и безбедност једне државе. Без енергије, држава пропада, па се зато не сме дозволити да енергетски систем контролише неко други", сматра Јовановић.
Додао је да ће цена енергија вероватно расти још више у наредним годинама и због енергетског одвајања Европе од Русија и због зелене трансформације.
"Уколико држава инвестира у производњу енергије, то ће бити инвестиција која ће се вишекратно исплатити. Србија има ту срећу да има велики неискоришћени потенцијал за производњу обновљиве енергије, за разлику од многих ЕУ земаља, али политичари још увек нису свесни тог потенцијала", рекао је Јовановић.
(Бета, 03.05.2023)






