Kao nekad u autobusu

Svi prozori otvoreni, sad ni promaja ne smeta, ma ne pomaže. Preznojavaju se putnici, vade maramice, brišu znoj koji curi niz lice, spušta se niz leđa. Sreća jedina, nije gužva. Autobus bruji toliko da jedva svoje misli mogu da se prate, telefonom niko ne razgovara jer i da hoće ‒ nema šanse. Svaku rupu i neravninu svaki putnik „preživi”. Ali, samo nek se vozi. Autobus prevalio dve decenije, i više možda. Ima ugrađenu klimu jer je gradski propis pre neku godinu