Piše Enes Halilović: Ljudi i "Ljudi bez grobova"
Blic 14.02.2024
Obronci planine Rogozne. Hotkovo. Naša stara kuća. Leto 1992. godine. Imam 15 godina. Počeo sam da pišem poeziju u aprilu. Imam zelenu svesku, A 4 format, tvrde korice. Pišem prve stihove.
Kod moje tetke Džemke došla je komšinica. Zvala se Đuka. Ona priča o odmetniku koji je pobegao iz vojske i počeo da ubija. Skrivao se danima i noćima. Voleo curu, a otac njen drugom ju dao. Krv je provrela u odmetniku. Škrgutao zubima. Dok je bio u vojsci, dobijao uvredljiva pisma. Pobegao. Uzeo pušku. Uzeo život i smrt u svoje ruke. Počinio dela i nedela. Skrivao se. Tražili ga, jurili ga. Jednu vrlo kratku prozu objavio sam u časopisu “Mak” kad sam bio četvrti
