Nisam jedini koji priča sam sa sobom

Mirno jutro, jesen je zakačila u tek koji dan. Senke su ispred mene i prepoznajem svoju. To je ona sa šeširom, malo pognuta napred, ne baš toliko da izgleda kao da će pasti na nos, ali nagnuta je i ima šanse da joj se to desi. Okrećem se prema suncu. Okrećem leđa svojoj senci. Kažem joj da se ispravi. Da malo opustu ramena. I podigne to levo rame, da ne gleda u noge. Tako, bradu gore, baš tako, kažem. Poprilično glasno, ali niko ne obraća pažnju na mene. Nisam