Нисам једини који прича сам са собом

Мирно јутро, јесен је закачила у тек који дан. Сенке су испред мене и препознајем своју. То је она са шеширом, мало погнута напред, не баш толико да изгледа као да ће пасти на нос, али нагнута је и има шансе да јој се то деси. Окрећем се према сунцу. Окрећем леђа својој сенци. Кажем јој да се исправи. Да мало опусту рамена. И подигне то лево раме, да не гледа у ноге. Тако, браду горе, баш тако, кажем. Поприлично гласно, али нико не обраћа пажњу на мене. Нисам