Потпуно нов сој куге

Изгледа управо онако како звучи преко телефона – успаничени педерко. Докопао сам се Београда око осам увече, цепајући успут сумануте количине белог. „Је ли, је л’ баздим?“, шкргућем зубима и нагињем се преко великог стола од пуног дрвета. Он најпре узмиче, а онда ми бојажљиво њуши ћелу. „Па… осећа се рецимо на мошус мачора…“, закључује опрезно, а ја напокон седам у столицу преко пута његове фотеље. Екран лаптопа осветљава му лице. Слика Жвалавог виси на зиду