„Daj mi tatu“

Nešto je grozno već u samom sazvučju te reči, izgovorite je. Trebili smo kučad od te napasti, mi klinci, žaleći što je dotle došlo, i sećam se da sam se stalno pitao: šta li bude ako krlju, natečenu od krvi, ne iščupamo? Jel’ ikad pusti sama? Jel’ pukne od presisavanja? Zna li za dosta, odvuklja li se ikad na skrovito mesto da na miru krčmi i svari sopstvenu ustostručenost, ili je priroda zaboravila da tom stvoru podari ikakav smisao za meru? S ljudima-parazitima