Šezdesetosmaši

Šezdeset osam. Koraka. Merio sam. Toliko je ta naša sugrađanka, gegajući se, mogla da napravi sa dve očito teške torbe u rukama pre nego što zastane da predahne. Susreo sam je ispred „Šuputa“, baš na ulazu u školsko dvorište, čekajući da sa srednjoškolcima uskoro odem na raskrsnicu kod crkve na Detelinari kako bi odali poštu nastradalima na Železničkoj. Sugrađanka je zadihana. „Mogu li da Vam pomognem, da ponesem torbe?“ „Molim?“ Ponovim. „Ne treba…“ Gleda u školu