Шездесетосмаши

Шездесет осам. Корака. Мерио сам. Толико је та наша суграђанка, гегајући се, могла да направи са две очито тешке торбе у рукама пре него што застане да предахне. Сусрео сам је испред „Шупута“, баш на улазу у школско двориште, чекајући да са средњошколцима ускоро одем на раскрсницу код цркве на Детелинари како би одали пошту настрадалима на Железничкој. Суграђанка је задихана. „Могу ли да Вам помогнем, да понесем торбе?“ „Молим?“ Поновим. „Не треба…“ Гледа у школу