'Било је то много више од Европског првенства': Атинско злато 1995. из капитеновог угла

Толико пута испричана прича, као оне најдраже из детињства којој се увек враћамо пред спавање.

И призори из те сликовнице, тако урезани у сећање да их се многи у секунди сете и у пола ноћи - мамурни, неиспавани, буновни, у каквом год били стању.

Призори који се и даље препричавају, три деценије касније.

Једног закуцавања преко планине од два метра и 21 центиметара по имену Арвидас Сабонис, једног распуцаног кошгетера који је убацио 41 поен и једног скандирања капитену који је узео трофеј.

У јулу 1995. кошаркашка репрезентација Савезне Републике Југославије (СРЈ) освојила је злато на Европском првенству у Атини, за које капитен те селекције Жарко Паспаљ каже да је представљало „много више од првенства Европе“.

„То злато је људима вратило наду не само у спорт, у живот генерално&qуот;, прича Паспаљ за ББЦ на српском.

„Била им је душевна храна, после свега што су преживели у претходне четири године - зато је уследила та спонтана реакција на улицама, дочек и балкон&qуот;.

ЕП у Атини било је прво на којем је кошаркашка селекција учествовала после четири године санкција и крвавог рата на простору некадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ), кошаркашке велесиле која од 1961. до 1991. са 31 такмичења само пет пута није донела медаљу.

„Велика репрезентација Југославије - не само моја генерација, већ све претходне - увек је била фаворит и сви су очекивали медаљу или да будеш на највишем постољу.

„Тако смо учени“, каже Паспаљ.

Те Југославије, међутим, више није било.

• Прича о кошаркашком професору: Зашто је Александар Николић 'прво слово југословенске тренерске азбуке'
• „Досањани сан“: Прича о првом злату југословенске кошарке
• Како смо постали велесила: „Кошарка је овде традиција, ланац успеха и даље живи&qуот;

Дуг пут до Атине

Паспаљ не може тек тако да каже шта му прво пада на памет кад се каже Атина 1995.

„То је комплексна прича која не може тако лако да се објасни.

„Мора да буде у контексту догађаја и свега што се дешавало у то време у нашој земљи&qуот;, каже.

А дешавало се много тога, углавном страшног.

Отцепљење Словеније, рат у Хрватској, па у Босни и Херцеговини, где је добио најстрашније размере, значио је да СФРЈ више нема.

Југославија је наставила да постоји у смањеном облику, под скраћеницом СРЈ, заједници Србије и Црне Горе, а која је почетком 1990-их - због ратних дешавања – била под санкцијама Уједињених нација.

Оне су се односиле и на забрану учешћа на спортским такмичењима.

То је посебно погодило кошаркашку селекцију, тада једну од најдоминантнијих на свету.

Када је рат почео, „плави&qуот; су били у серији освајања златних медаља са ЕП 1989. и 1991. године, као и са Светског првенства 1990. у Аргентини.

Та генерација била је препуна звезда и талената: Дражен Петровић, Тони Кукоч, Дино Рађа, Јуре Здовц, Александар Ђорђевић, Предраг Даниловић, Владе Дивац, Жарко Паспаљ...

• Један даљински, много талента и још више рада: Дражен Петровић, „кошаркашки Моцарт“
• Саша Обрадовић за ББЦ: О Атини '95, медаљама, балкону, Мухамеду Алију и Новаку
• Радивој Кораћ Жућко, машина за кошеве која је донела Битлсе у Југославију

Међутим, када је на Олимпијским играма у Барселони 1992. требало да се супротстави америчком Тиму снова, предвођених Мајклом Џорданом, Чарлсом Барклијем и другим НБА суперзвездама, СФРЈ више није било.

„Играо сам за врхунску генерацију која је вероватно најоштећенија у историји спорта&qуот;, сматра Паспаљ.

„Требало да освојимо још шест-седам медаља, али смо били спречени зато што се десило све то што се десило&qуот;.

Моћним Американцима у финалу у супротставила се Хрватска, која је убедљиво поражена.

Југославије тако у кошаркашком свету није било до 1995, када су земљи укинуте санкције.

На пут до Атине морала је преко Софије, где је почетком јуна, неколико недеља пре првенства, организована додатна рунда квалификација.

Учествовале су Турска, Бугарска, Естонија, Босна и Херцеговина и - Југославија.

И то све уз помоћ Боре Станковића, тадашњег генералног секретара Међународне кошаркашке федерације (ФИБА) и једног од кључних људи за развој кошарке у Југославији.

„Бора је тада сигурно прекршио нека такмичарска правила, није било предвиђеног модела да се неко одједном појави на квалификацијама&qуот;, изјавио је раније Душан Дуда Ивковић, тадашњи селектор Југославије.

„Али је поступио емотивно, једноставно није хтео да дозволи да се та сјајна генерација кошаркаша угаси, а да се нигде не појави, без обзира што су му то после многи замерали - урадио је то за своју земљу&qуот;.

• Човек звани кошарка - Душан Ивковић
• Светислав Пешић: „Бог и батина&qуот;, кошаркашки стваралац који доноси трофеје
• Како су кошеви из улице, краја и школског створили „Земљу кошарке“

У томе је имао помоћ Џоржа Василакопулоса, тадашњег председника Кошаркашког савеза Грчке, а каснијег лидера Међународне кошаркашке федерације (ФИБА), који је дозволио да уместо 12, наступи 14 екипа, додаје некадашњи кошаркашки аналитичар и тренер Милан Минић, део стручног штаба у Атини, за ББЦ на српском.

Када помисли на то ЕП 1995, како каже, прво му на памет падне први квалификациони меч против Бугарске, добијен тек после продужетака.

„Бугари су се за нас спремали тако што су играли пријатељске против ОКК Београда.

„Не само да није било компјутера и Јутјуба, него ни публике на мечу, као ни телевизијског преноса, па сам се питао како ја сад то да гледам&qуот;, присећа се Минић, чији је задатак био да скаутира противнике, тражи им мане и врлине.

„И тако ја завршим у стручном штабу ОКК Београда, гледао сам са њима&qуот;, додаје уз осмех.

Бугарска је савладана 93:87, уз 16 поена Саше Обрадовића.

Репрезентативци БиХ се нису појавили на наредном мечу, који је регистрован 20:0, да би Естонија и Турска биле савладане нешто лакше.

Виза за Атину је обезбеђена.

„Прошли смо, иако то није личило ни на шта&qуот;, каже Паспаљ.

„Тако ти је то кад покупиш момке са плаже - колики год да си таленат, са тимом који дуго игра заједно, та репрезентација није била навикнута на мањак припрема.&qуот;

• Портрет уметника у младости: Богдан Богдановић, кошаркаш, капитен и лидер хорде
• Милош Теодосић: Пет тренутака по којима ћемо памтити Теа
• Сија као злато: Кошаркаши Србије надиграли Немце у борби за олимпијску бронзу, Јокић ушао у историју

Атина

Југославија је у Атини била у прва у Групи А, са шест победа - над Грчком, Литванијом, Италијом, Шведском, Израелом и Немачком.

„Кренули смо на доста кљакаво, са много слабости и мана које нису постојале ни у припремном периоду било ког такмичења које смо до тада играли“, каже Паспаљ.

„Али из утакмице у утакмицу смо дизали форму, уз ненормалну жељу и мотивацију које су у читавој причи одиграле пресудну улогу“.

Уследила је елиминациона рунда.

У четвртфиналу је Француска убедљиво савладана (106:84), да би у полуфиналу уследио доста тврђи меч против Грчке (60:52), пред око 20.000 домаћин навијача.

И онда финале против Литваније, која је претходно савладала Хрватску.

„Литванци су тада имали једну од најбољих састава у историји - Штомбергас, Шишкаускас, Карнишовас, Сабонис, па Марчуљонис ког ниси могао 'ласом да ухватиш'&qуот;, набраја Минић.

А тамо потези који су ушли у историју и легенду.

Средином друге четвртине Даниловић закуцава преко Сабониса - вишег 20 центиметара и тежег 40 килограма - једног од најбољих центара света, који је те године отишао у НБА лигу.

Даниловић је до краја меча уписао 23 поена и био један од најзаслужнијих за тријумф.

Ипак, главни јунак био је Александар Ђорђевић, који је са девет тројки из 12 покушаја, а укупно 41 поеном, затрпао кош Литванаца.

Млади Дејан Бодирога, тада дебитант у националном саставу, додао је 12 поена.

„У најважнијој утакмици имали смо пар појединаца који су одиграли, нећу да кажем баш утакмицу живота, али утакмицу за памћење сигурно, попут великог Ђорђевића&qуот;, каже Паспаљ.

„Ми остали смо помогли, у жељи да, кад смо већ дотле дошли, изгурамо све до краја.&qуот;

Литванци нису остали дужни.

Пре свих Марчуљонис, бивши кошаркаш Голден Стејта, Сијетла, Сакрамента и Денвера у НБА лиги, који је постигао 32 поена, уз Сабонисових 20.

Незадовољни суђењем, пре свега петим фаулом Сабониса, као и фаулом у нападу Штомбергаса, Литванци пред крај сусрета нису желели да се врате на терен.

Уследили су данас такође легендарни призори Ђорђевића који прилази капитену Марчуљонису и убеђује га да врати екипу на паркет.

„Сале их је измирио, не знам како их је преварио&qуот;, каже Минић уз осмех.

Вратили су се и изгубили.

Чак је и горостас Сабонис завршио у сузама, видело се у преносу.

Шампиони Европе постали су: Дејан Бодирога, Предраг Даниловић, Саша Обрадовић, Зоран Сретеновић, Жарко Паспаљ, Мирослав Берић, Александар Ђорђевић, Жељко Ребрача, Владе Дивац, Зоран Савић, Дејан Томашевић и Дејан Котуровић.

Селектор је био Душан Ивковић, са помоћником Жељком Обрадовићем, који ће у међувремену постати један од највећих тренера у историји и данашњи стратег београдског Партизана.

Марчуљонис је проглашен за играча турнира.

• Сезона Николе Јокића: Кад мислиш да не може боље, падају нови рекорди
• Како је бити Србин у Денверу: Или постанеш МВП у НБА лиги или упознаш Јокића у продавници
• Неподношљива лакоћа постизања поена - кратак водич кроз Јокићево умеће

Репрезентативци Хрватске, који су у мечу за треће место савладали Грчку, приликом доделе медаља напустили су постоље пре интонирања химни.

„Уочи доделе медаља, договорили смо се да то урадимо, и Литванци су рекли да ће и они исто.

„Трећина Хрватске тада је била окупирана. Први пут смо се састали с Југославијом, они су дошли тамо, звали су их Југославија, а на дресу су имали четири слова 'С', то је нама тада био симбол нечег другог&qуот;, испричао је деценијама касније Вељко Мршић, тада хрватски репрезентативац, данас тренер.

„Било је необично - то је био први сусрет бивших саиграча не неком такмичењу&qуот;, каже Минић.

Репрезентативци Југославије и Хрватске су се током турнира дружили, али не јавно, додаје.

„Паспаљ, Кукоч и Дивац увек највећи за***анти, то су стално биле неке зврчке.&qуот;

„Али на дан доделе медаља су сви репрезентативци Хрватске држали главе доле, већ су знали шта ће се догодити.

„Ми нисмо.&qуот;

Балкон

„Још једном позивам све љубитеље кошарке да сутра од 19 сати дођу на аеродром Сурчин, да сачекају ове златне момке“, рекао је пред крај преноса финала коментатор Слободан Шаренац.

И људи су дошли.

Било их је на аеродрому, дуж ауто-пута ка центру Београда, као и у самом центру града, који је тог дана био препун.

На десетине хиљада.

Кошаркаши су у једном тренутку спонтано изашли на балкон Старог двора, који је тиме постао Балкон.

Успостављена је традиција дочека спортиста испод тог балкона, која живи и данас.

„До тог дочека нисмо били свесни шта смо урадили.

„Те вечери смо доживели нешто што никада пре нисмо.

„После свега што се дешавало у Југославији, безнађа и губитка наде, народ је тада поверовао да можда свему томе долази крај и да ћемо једног дана постати нормална земља&qуот;, каже Паспаљ.

Балкон је постао синоним спортских успеха, као и кошаркашка репрезентација.

Уследиле су трофејне године - сребро на Олимпијским играма у Атланти 1996, злата на светским првенствима 1998. и 2002, а најсјанија одличја освојена су и на ЕП 1997 и 2001, уз бронзу 1999.

„Та Атина, због свега што се пре ње издешавало, није била нешто најбоље што је та репрезентација могла да пружи“, каже Паспаљ.

„Атланта и све што се после десило су показатељ моћи тог тима, када спремно дочека такмичење - наставак је у том смислу био лако предвидив“.

Остао је упамћено и скандирање Паспаљу после финала и током дочека.

Непосредно пре ЕП прешао је из атинског Олимпијакоса у табор највећег ривала Панатинаикоса, што је у Грчкој изазвало много напетости.

Грчки навијачи су му зато и тада и током првенства Европе скандирали да никада више неће узети ниједан трофеј.

По освајању злата зато је уследило данас чувено: „Сад си узео трофеј, Паспаље“.

Певају ли му то и даље?

„Свакако да, свакако... И не можеш да кажеш да ти није мило“, каже Паспаљ.

Све је то данас урезано дубоко у памћењу љубитеља кошарке на овим просторима.

И закуцавање - и онај поглед који је уследио потом - и 41 поен.

И призор 12 кошаркаша у белим дресовима на постољу, са цвећем у рукама и медаљама око врата.

И насмејани и загрљени Дуда Ивковић и Жељко Обрадовић у кошуљама на пруге.

А посебно момак у плаво-белој опреми, познат по надимку Паља, са пехаром у рукама.

Јер узео је трофеј.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

• Дејан Милојевић: „Српски Чарлс Баркли&qуот; и „меда великог срца&qуот;
• Како су чачански клинци тренирали кошарку са српским херојем Мундобаскета
• Прича о Пистол Питу: Како је НБА звезда српског порекла замађијала целу Америку
• Кад три поена вреде много више: Легендарни кошеви Партизана
• Дан када су Студенти дипломирали, Босна освојила Европу, а Југославија „скинула страх&qуот;
• Како је настало словеначко кошаркашко чудо, Лука Дончић

(ББЦ Невс, 08.20.2025)