Може ли Парада поноса 2010. у Србији да се назове Пировом победом

Текст је први пут објављен 10. октобра 2021, а ажуриран 10. октобра 2025.

Поруке мира, љубави и толеранције одзвањале су тог 10. октобра београдским парком Мањеж.

Непуних километар одатле, у једном другом парку, Пионирском, мушкарац је лежао у локви крви, каменице су летеле свуда около, мирис сузавца осећао се у ваздуху, а поједине зграде су запаљене.

„Туците се, браћо, ово је домаћинска Србија&qуот;, говорила је једна жена која је мирно стајала поред хулигана који су покушавали да пробију кордон полиције, види се на видео снимку Слободне Европе.

Тог дана, одржана је Парада поноса, која ће бити упамћена по највећим нередима до сада, када се око 6.000 хулигана, који су покушали да упадну на догађај и нападну учеснике, сукобило са полицијом.

„Прајд се одржао, али била је то Пирова победа&qуот;, каже за ББЦ Горан Милетић, директор за Европу Цивил Ригхтс Дефендерс, невладине организације из Стокхолма која се бави људским правима.

„Насиље смо могли да предвидимо, али не и чињеницу да је било толико добро организовано.

„Хулигани су долазили аутобусима из других градова, имали веспе, мотороле и јако брзо се окупљали.&qуот;

Пирова победа је израз за тријумф који је остварен уз велике губитке или превисоку цену.

Управо та цена била је 142 повређених људи, 207 приведених, троје на болничком лечењу и милион евра направљене штете.

Од свих приведених, тринаесторо је осуђено за насиље тог дана, а био је то и први пут да је неко у Србији кажњен због дискриминације геј људи.

Активисти за људска права и тада су мислили да су казне биле - превише ниске.

„Стрепња и страх су били присутни у свима нама, али је наша одлучност превагнула&qуот;, каже Борис Милићевић из Министарства за људска и мањинска права, који је тада био геј активиста.

ББЦ новинари су покушали да контактирају Ивицу Дачића, тадашњег министра полиције, Милорада Вељовића, некадашњег директора полиције и Драгана Шутановца, министра одбране у то време, али нису одговорили на позиве до објаве овог текста.

Чудно време

Од почетка демократских промена 2000. у Србији и пада режима Слободана Милошевића, разговарало се о организовању Прајда.

Те године, Горан Милетић описује као „чудно време&qуот; за ЛГБТ људе у Србији.

Јер, 2001. године био је покушај организовања првог Прајда у Србији, али је он завршен и пре него што је почео.

Чланови десничарских група, навијачи фудбалских клубова, па и свештеник Српске православне цркве, пристигли су на централни београдски трг са циљем да спрече параду.

У нападу на окупљене, повређено је осам полицајаца и шест цивила, а приведено је 32 људи, званични су подаци полиције.

Према подацима Центра за права ЛГБТ+ Гетен било је више од четрдесеторо повређених.

Нема, међутим, података да је неко од изгредника и осуђен због насиља.

„Три године касније, 2004. је било припрема Прајда, али на крају није било изласка на улицу будући да полиција није хтела да гарантује безбедност&qуот;, каже Милетић.

„После усвајања Закона о забрани дискриминације 2009. године и догађаја током усвајања, мислили смо да је право време да тада организујемо Прајд, али је забрањен само дан пре одржавања.&qуот;

Годину дана касније, атмосфера је, додаје, била иста, али су „тадашњи организатори пробали да до резултата дођу у сарадњи са државом&qуот;.

Мањеж и атмосфера

Атмосфера у београдску парку Мањеж је Горану Милетићу „била добра&qуот;.

Окупило се око 1.000 људи, а поруке које су желели да пошаљу биле су „Можемо заједно&qуот;, „Не само у четири зида&qуот; и „Мир за све&qуот;.

Организатори су од државе тражили конкретна права за ЛГБТ људе и на папиру, односно доношење закона којим ће и хомосексуалне заједнице моћи да постоје у Србији.

„Ми нисмо знали шта се дешава у граду&qуот;, каже Милетић.

Пробијање кордона и патике

Први утисак Горана Милетића, када је улазио на Прајд био је да „хулигани уопште нису били заинтересовани за нас, већ очигледно за полицију са којом су кренули да се туку&qуот;.

Убрзо када је поворка окупљених на Прајду кренула у шетњу, хулигани су покушали да пробију кордон полиције која је штитила учеснике ЛГБТ манифестације.

Бацали су камење на полицију, бакље, док су органи реда узвраћали сузавцем.

Кордон је неколико пута умало био пробијен, а у извештајима полиције наводи се да је, од 142 повређених, 120 било припадника полиције.

Због велике опасности по живот окупљених, учесници Параде су блиндираним аутомобилима специјалних снага одвожени кући.

Прајд је завршен раније него што је планирано.

Хулигани су разбијали излоге, уништавали имовину града, пљачкали спортске радње и износили патике и тренерке.

Приликом сукоба с полицијом на Тргу Николе Пашића каменован је аутобус у којем се налази дигитални мамограф за рано откривање рака дојке.

Седиште тада владајуће Демократске странке је запаљено, а каменоване су зграда Социјалистичке партије Србије, која је такође била у влади и Либерално демократске партије, као и улазни хол зграде Радио-телевизије Србије.

Запаљени су многи контејнери и аутомобили.

„Прајд 2010. године је за мене један од најупечатљивијих животних догађаја&qуот;, каже Милићевић.

„Сећам се јасно скоро сваког тренутка тог дана.

„Од поласка ка месту окупљања, преко пробијања кроз полицијске пунктове и кордоне до Мањежа, атмосфере на самом скупу, шетње, до утрчавања у Студентски културни центар, када нам је јављено да се хитно склањамо пошто су полицијски кордони били пред пуцањем.&qуот;

Са гостима из иностранства из других ЛГБТ организација, и Милетић је евакуисан.

„Касније смо видели и прве снимке, интензитетом насиља су сви били изненађени&qуот;, каже он.

„Памтим да су страни гости били запањени јер су могли да разумеју негативне реакције, па и насиље, али оно што се десило тог дана у Београду њима је било потпуно несхватљиво.&qуот;

Шта је донео овај Прајд

Слободан Хомен, државни секретар у Министарству правде, изјавио је на дан Параде поноса 2010. да ће се хапшења оних који су нападали полицију наставити и наредних дана, као и да им „прети казна од једне до осам година затвора&qуот;.

„Па господо, ако сте то желели то ћете и да добијете!

„Овакво хулиганство превазилази све што смо могли да замислимо, али ја гарантујем да ће изгредници то запамтити јер ће одговор државе бити језив&qуот;, рекао је Хомен.

Вођа екстремно десничарске организације Образ Младен Обрадовић, осуђен је у априлу 2011. на две године затвора због организовања нереда на београдским улицама током Параде поноса.

Оптужено је још 13 људи који су добили казне затвора од осам месеци до годину и по дана.

После изрицања пресуде, пуштени су на слободу до њене правоснажности.

„Битно што је први пут у Србији неко кажњен због дискриминације геј људи, али су казне мале&qуот;, рекли су тада организатори Параде поноса.

Обрадовићева супруга Јелена осуђена је јер је, пошто је он приведен током трајања Параде, преузела координирање хулигана.

За то је добила годину дана кућног притвора, пошто је била у другом стању.

„Прајд је показао да је Србија насилно друштво и да око тога не треба имати никакве илузије&qуот;, каже Милетић.

„Србија је учествовала у три рата (Хрватска, БиХ, Косово) и чак и ако се десио 5. октобар, насилној мањини у друштву је био потребан нови непријатељ&qуот;.

Петог октобра 2000. уједињена опозиција организовала је у Београду велике демонстрације против тадашњег режима Слободана Милошевића, оптужујући га за крађу на изборима 24. септембра.

Демонстрације су довеле до одласка Милошевића са места председника СР Југославије и успостављања нове власти у Србији.

У недостатку непријатеља у окружењу, мисли он, „ЛГБТ заједница је постала згодна мета и поред тога што они који су тада и касније вршили насиље готово по правилу не знају никог ко припада ЛГБТ заједници&qуот;.

„Прајд 2010. је све то оголио.

„Поред тога, показао је да, без обзира ко је на власти у Србији, нема превише жеље да се спроведе закон према онима који врше насиље&qуот;, додаје Милетић.

Он каже да су велики проблем и медији, који нису увек „савезник људских права&qуот;.

„У својим насловима су навијали за крв на улицама Београда, одбијајући да организоване насилнике или власт означе као неког ко сноси одговорност&qуот;, каже он.

Дете из Београдске и уништавање града

Као и Горан Милетић и Борис Милићевић, и ја сам тог дана била у парку Мањеж.

Насиље се у ваздуху осећало од јутра, пред почетак Прајда.Или сам га, барем, осећала ја.

Мојој новинарској процени тада се ипак није могло много веровати јер сам се новинарством бавила тек мало више од годину дана.

Радила сам као „дете из Београдске&qуот; што је био назив за новинаре-хонорарце у дневним новинама у Србији који су радили у Београдској рубрици.

Са неколико колега, такође почетника, и фоторепортером, послали су нас да пратимо Параду поноса, као било који догађај у Србији.

Ту и тамо, понегде смо могли да чујемо да се помињу потенцијални сукоби, а моји познаници из једне средње школе у Београду, увелико су позивали људе да изађу на улице против „тих педера&qуот; и да „их разбију&qуот;.

Било нам је чудно што су нас из редакције пустили саме, али нисмо се много бунили јер смо волели да идемо на терен.

Тако сам са помешаним утисцима и ја кренула на задатак.

Договор међу колегама је био - ја идем у поворку у парку Мањеж у Београду, а њих тројица су на улици, ако се нешто догоди.

Јављамо се за радио, који је био део редакције, с времена на време.

Ја сам прошла три-четири сигурносна пункта, ушла у поворку.

Све је изгледало у реду.

Деловало је по мало тужно јер је учесника било јако мало, а када су кренули у шетњу, око њих је стајало много више полиције са свих страна.

Изгледало је то као да су вас прошетали у кавезу.

Ипак, ја сам се за радио јавила реченицом „активисти шаљу поруке мира и љубави, са жељом да добију иста права као и сви други грађани Србије&qуот;.

Када сам завршила извештај, сачекала сам да чујем шта ће колега рећи, јер је линија са радијом остала отворена.

„Видим човека у локви крви, а ја једва гледам од сузавца&qуот;, чула сам како говори колега који се налазио једва километар од места где сам ја била.

„Хулигани су покушали да пробију кордон, да упадну на Параду.

„Уништавају град, бацају камење.&qуот;

Окренула сам се око себе, и остали су чули за насиље и били видно узнемирени.

Шта даље

Окупљени 2010. на Прајду од државе су тражили да усвоји Закон о истополним заједницама.

Ни 15 година касније, његово усвајање није на помолу, а председник Србије Александар Вучић рекао је да закон не може да потпише.

Два учесника Параде поноса 2010. ипак се не слажу око тога у ком правцу иде Србије у заштити права ЛГБТ људи.

Насиље на том Прајду у Београду, мисли Борис Милићевић, ипак више не би могло да се понови.

„Морало би много тога у Србији да се деси да бисмо се вратили у ситуацију да се нешто тако понови&qуот;, каже он.

„Тиха већина је прихватила Параду поноса као легитиман јавни скуп, а не постоји ни нека критична маса којој би то насиље било прихватљиво.&qуот;

Године које су уследиле донеле су нове Прајд шетње, некад и скраћеним трасама што су власти правдале безбедносним ризицима, али и манифестацију Европрајд чији је Београд био домаћин 2022.

Ти догађаји су углавном протицали релативно мирно, уз ситније инциденти и привођења неких од противника Параде поноса.

Претње припадницима ЛГБТ популације, међутим, нису нестале и сваке године у септембру када се одржавају шетње окупљени траже већу заштиту, поштовање права и престанак дискриминације и насиља, као и усвајање закона о истополним заједницама.

Током 2024. у Србији је забележено 105 инцидената мотивисаних мржњом над ЛГБТ+ особама, што представља највећи број у последњих осам година откад удружење Да се зна! документује овакве случајеве.

„Нажалост, прави број инцидената никада неће бити познат - јер многи и даље ћуте из страха, стида или неповерења у институције&qуот;, саопштили су организатори Прајда у Београду у мају 2025.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

• ЛГБТ+ Роми у Србији: 'Да би био прихваћен мораш да будеш најбољи у свему'
• Између две ватре: Живот религиозних ЛГБТ+ људи на Балкану
• О Југославији и ЛГБТ правима: Време када је „противприродни блуд“ водио иза решетака
• Како је остарити као геј у Србији
• Први Прајд у Београду: „Болан и трауматичан симбол борбе за ЛГБТ+ права у Србији&qуот;
• „Нико на овом свету не треба да осећа да је сам&qуот; - ЛГБТ људи у Србији и ментално здравље

(ББЦ Невс, 10.10.2025)