Несвакидашње путовање острвљана са вулканске стене на енглеско тло
Почетком октобра 1961. године, вулканска ерупција је угрозила становништво Тристан да Куње у јужном Атлантику, и свих 264 острвљана су евакуисана у Велику Британију.
Снажни земљотрес, који је пратила непосредна претња од вулканске ерупције, довео је до евакуације читавог острва у Јужном Атлантику.
То се догодило 1961. на забитој територији Тристан да Куње.
Десетог октобра, комплетно становништво ове британске прекоморске територије удаљене скоро 3.000 километара од најближег копна - западне обале Јужноафричке Републике - било је присиљено да напусти домове.
Они су се преселили 10.000 километара даље, у Велику Британију.
Била је то драматична промена за 264 острвљана, од којих многи никада пре нису напустили ову изоловану заједницу.
Изненадна катастрофа
Криза је започела снажним земљотресом и клизиштем 8. октобра.
Мери Свејн, становница острва, присетила се застрашујућег момента кад ју је син молио да побегну од куће на источној страни Тристана.
„Читаве ноћи смо слушали како се котрљају стене“, рекла је она за ББЦ 1961. године.
„Мислила сам да се пола планине руши.“
Ускоро се отворила пукотина између насеља - јединог насељеног дела острва - и фабрике ракова у конзервама, и тле је почело да се диже.
Мери је већ почела да се пакује кад је издато наређење за хитну евакуацију.
„Имала сам пушку, велики мантил и батеријску лампу. Имала сам још једну врећу са мало одеће...“
„Кад смо стигли до колибе поред поља кромпира, сви смо се згурили као сардине у конзерви. Било нам је хладно, били смо јадни, без воде, без вечере, без ичега“, присетила се она.
Али ако је Мери мислила да је то лоше, ствари су се спремале да ускоро постану много горе.
Наредног јутра, тле које се уздизало претворило се у вулкан.
Усијана лава потекла је острвом, камење је летело у ваздух, а густи црни дим обавио је острво.
Источни угао је напукао и одломио се.
Читаво острво се тресло од земљотреса.
Путовање у непознато
Група од 264 острвљана, заједно са неким пилићима и магарцима, евакуисана је на рибарским бродићима Тристанија и Френсис Репето на острво Најтингејл, 39 километара југозападно, да би преноћили на сигурном.
Следећег дана, 11. октобра, холандски брод Читадана покупио је насукане острвљане на петодневно путовање до Кејптауна у Јужноафричкој Републици.
Одатле су се укрцали у брод Стирлинг Касл који их је довезао у Саутемптон на јужној енглеској обали 3. новембра.
Велика Британија је дочекала властите далеке становнике блицевима, телевизијским камерама и чак и репликом лика из цртаних филмова медведом Јогијем у природној величини.
Али је транзиција за острвљане била далеко од лаке.
Испрва смештени у дрвене колибе у војном кампу у Сарију, на југоистоку Енглеске, острвљани су се касније преселили у сталне домове у Хемпширу, скоро 60 километара одатле.
За многе од њих био је то први сусрет са британским савременим животом: унапред спакованом и пастеризованом храном, владавином закона и опасним прелазима на путевима.
Касније су били пресељени у оближњу ваздухопловну базу.
Повратак кући
Поређења ради, Тристан да Куња је била једно од најзабитијих насељених острва на свету.
Тамошњи живот је одавно био једноставан и у заједници, ослањајући се на рибарење, земљорадњу и размену добара.
„Кад нисмо имали новца, живели смо на риби, месу, кромпиру и птицама“, присећа се Мери Свејн.
„Сви су били срећни.“
Наредне године, почетком 1962, експедиција Краљевског друштва вратила се на Тристан да изврши инспекцију последица вулканске ерупције.
Научници су утврдили да се ерупција окончала, да се Тристан променио, али да је макар и даље нетакнут, баш као и њихови домови.
Лава је поштедела насеље, скренувши у последњи час у море.
Неке животиње су преживеле, а острво је проглашено подесним за живот.
Осмог септембра, 12 острвљана вратило се на Тристан у покушају да поново тамо живе.
Три месеца касније, у децембру, одржан је референдум у Великој Британији и заједница је гласала за повратак, 148 било је за, а петоро против.
Седамнаестог марта 1963, прва група је отпутовала из Велике Британије и стигла назад на Тристан 9. априла.
Остатак их је следио у новембру.
Мери Свејн је била међу њима.
По повратку на острво са њеним мужем Фредом, и њихово седморо деце, умрла је 1974. године.
Данас је Тристан да Куња дом за више од 200 британских држављана.
Улице Хемпшира у Великој Британији, на којима су острвљани некада живели, и даље носе име Тристан Клоуз – тихи подсетник на невероватно путовање са вулканске стене на енглеско тло.
ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.
Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
- Ерупција вулкана на Камчатки први пут после више од 500 година
- Неки подводни вулкани би ускоро могли да еруптирају - треба ли да страхујемо
- Ерупција вулкана која је затворила европски ваздушни простор - може ли се поновити
- Вулканска звер која вреба испод бајковитог грчког острва
- Када је лава текла Србијом
- „Мали ован&qуот;: Најновији „беба вулкан” на Земљи
(ББЦ Невс, 10.13.2025)
