ББЦ: Зашто Иран договор са Америком види као победу

Земља је управо прошла кроз разоран рат, привреда се налази под тешким притиском, а неки од присталица Исламске Републике непрекидно осуђују било какав компромис са Вашингтоном.
Такође, има Иранаца, и у земљи и у иностранству, који кризу доживљавају као прилику за смену режима, а не као тренутак за дипломатију.
То је подељени политички пејзаж у ком Техеран сада покушава да "прода" погодбу са Вашингтоном.
Виши ирански званичници представљају договор као победу.
Мухамед Багер Калибаф, председник парламента и водећа иранска личност у преговорима, изјавио је да је "Иран направио дугачак корак ка коначној победи".
Председник Масуд Пезешкијан је представио Меморандум о разумевању као потенцијално трансформативан, рекавши да кад се до краја примени може да разреши многе иранске проблеме и створи "другачији свет" у Ирану и на Блиском истоку.
Калибафова улога је значајна зато што се он не идентификује са Пезешкијановим умереним табором: његова јавна подршка сугерише да договор ужива подршку моћнијих делова система, чак и међу Исламском револуционарном гардом.
Вођство такође представља споразум као победу зато што, према аргументима Техерана, Америка и Израел нису успели да остваре главне циљеве.
Нису присилили Иран на предају, нису свргнули Исламску Републику са власти, нису окончали ирански нуклеарни програм путем војне акције и нису прекинули иранске везе са Хезболахом.
Уместо тога, Иран је и даље за преговарачким столом, Либан је укључен у оквир, а преговара се и о попуштању санкција.
Али ова званична верзија се оспорава и унутар самог Ирана.
Један посланик тврде струје, заменик председника Одбора за националну безбедност, наводно је описао нацрт договора као документ који ће претворити Иран у америчку колонију.
Он је такође оптужио преговараче за игнорисање директиве врховног вође да се не отвара поново Ормуски мореуз за бродски саобраћај.
Та критика је важна зато што не потиче изван оквира система, већ долази из једне од институција задужених за националну безбедност.
Месецима гласови тврде струје у парламенту, из државних медија и са вечерњих про-владиних окупљања, тврде да Америци не може да се верује.
Они указују на чињеницу да су дипломатски напори још увек били у току непосредно пре него што је отпочео рат и тврде да је Трампова администрација искористила преговоре као параван, док су Израел и САД припремали војну акцију.
За њих, било каква погодба са Вашингтоном ризикује да изгледа као повлађивање.
А опет неки од тих гласова делују утишаније сада, што би могло да сугерише да су одлуке да се настави са преговорима добиле одобрење са највиших нивоа државе.
То, међутим, не значи да постоји потпуно јединство, већ ми могло да сугерише да је, за сада, центар моћи проценио како би цена одбијања погодбе била већа од цене апсорпције беса тврде струје.
Иранско вођство би могло да представи споразум као резултат војног притиска, па и притиска око Ормуског мореуза и напада на америчке и регионалне енергетске интересе.
Али привреда је такође натерала Техеран на овај потез.
Рат, санкције, ограничења бродског саобраћаја, смањени приступ нафтним тржиштима и чврстој валути, и веома висока инфлација, притиснули су земљу и обичне Иранце.
Детаљи меморандума још нису у целости објављени, а очекује се да преговори о потписивању започну у Швајцарској, у петак.
Најтежа питања, будућност иранског обогаћеног уранијума, степен дозвољеног обогаћивања, верификација, попуштање санкција, Ормуз и Либан, остају да се о њима расправља током самих преговора.
А ту је и неизвесност око Израела: премијер Израела Бењамин Нетањаху одбацио је наводе да ће се Израел повући из јужног Либана, рекавши да ће израелске снаге остати у Либану док год то буде било неопходно.
Доналд Трамп, у међувремену, јавно је критиковао израелско понашање у Либану, рекавши да је погинуло превише људи.
Такође је рекао да није задовољан израелским нападом на Бејрут непосредно пре него што је постигнут америчко-ирански договор, истовремено инсистирајући да су његови односи са Нетањахуом и даље одлични.
За Техеран, ово видљиво трење између Вашингтона и Израела је корисно.
Оно може да се представи као доказ да је ирански притисак закомпликовао израелску слободу деловања, али такође чини договор са САД - крхким.
(Бета, 17.06.2026)












