Фудбал у лифту империје

„Два пута два четири — па то је већ, по моме мишљењу, чист безобразлук. Два пута два четири гледа вас дрско, испречило вам се на путу, подбочило се и пљује на све... Али, ако ћемо све да хвалимо, онда је и два пута два пет — такође једна врло љупка стварчица.” (Фјодор Достојевски)

И док на теренима готово свакодневно сведочимо и учествујемо у потврди да лопта нема адресу и да фудбалска игра не чека конгресе или неке друге састанке, корпоративна машинерија у стакленим палатама покушава да успостави сопствени привид стварности. Фудбал, наиме, не живи у административном вакууму, нити пулсира по диктату бирократских календара; јер је фудбал као река, он дише и тече непрекидно, независно од декрета из Цириха. Па ипак, када је Љубивоје Ршумовић у

Отвори на politika.rs